أَخْبَرَنَا مُحَمَّدُ بْنُ بَشَّارٍ، قَالَ حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ مَهْدِيٍّ، وَبَهْزُ بْنُ أَسَدٍ، وَعَفَّانُ بْنُ مُسْلِمٍ، قَالُوا حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ بَكْرٍ الْمُزَنِيُّ، قَالَ حَدَّثَنَا عَطَاءُ بْنُ أَبِي مَيْمُونَةَ، وَلاَ أَعْلَمُهُ إِلاَّ عَنْ أَنَسِ بْنِ مَالِكٍ، قَالَ مَا أُتِيَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فِي شَىْءٍ فِيهِ قِصَاصٌ إِلاَّ أَمَرَ فِيهِ بِالْعَفْوِ .
Бизга Муҳаммад ибн Башшор хабар берди, у деди: бизга Абдурраҳмон ибн Маҳдий, Баҳз ибн Асад ва Аффон ибн Муслим ривоят қилдилар, улар дедилар: бизга Абдуллаҳ ибн Бакр ал-Музаний ривоят қилди, у деди: бизга Атў ибн Аби Маймуна ривоят қилди, мен уни фақат Анас ибн Моликдан (биламанки), у деди: «Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ҳузурига қисос (талаб қилинадиган) бирор иш келтирилса, албатта унда (эгасига) кечиришни буюрардилар.»