حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ يَحْيَى، وَغَيْرُ، وَاحِدٍ، قَالُوا حَدَّثَنَا أَبُو عَاصِمٍ، عَنْ وَهْبٍ أَبِي خَالِدٍ، قَالَ حَدَّثَتْنِي أُمُّ حَبِيبَةَ بِنْتُ الْعِرْبَاضِ، وَهُوَ ابْنُ سَارِيَةَ عَنْ أَبِيهَا، أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم نَهَى يَوْمَ خَيْبَرَ عَنْ لُحُومِ كُلِّ ذِي نَابٍ مِنَ السَّبُعِ وَعَنْ كُلِّ ذِي مِخْلَبٍ مِنَ الطَّيْرِ وَعَنْ لُحُومِ الْحُمُرِ الأَهْلِيَّةِ وَعَنِ الْمُجَثَّمَةِ وَعَنِ الْخَلِيسَةِ وَأَنْ تُوطَأَ الْحَبَالَى حَتَّى يَضَعْنَ مَا فِي بُطُونِهِنَّ . قَالَ مُحَمَّدُ بْنُ يَحْيَى سُئِلَ أَبُو عَاصِمٍ عَنِ الْمُجَثَّمَةِ قَالَ أَنْ يُنْصَبَ الطَّيْرُ أَوِ الشَّىْءُ فَيُرْمَى . وَسُئِلَ عَنِ الْخَلِيسَةِ فَقَالَ الذِّئْبُ أَوِ السَّبُعُ يُدْرِكُهُ الرَّجُلُ فَيَأْخُذُهُ مِنْهُ فَيَمُوتُ فِي يَدِهِ قَبْلَ أَنْ يُذَكِّيَهَا .
Бизга Муҳаммад ибн Яҳё ва бошқа бир неча киши ривоят қилди, улар: бизга Абу Осим ривоят қилди, у Ваҳб Абу Холиддан (ривоят қилдики), дедилар. У деди: менга Умму Ҳабиба бинти ал-Ирбод — у Сориянинг ўғлидир — ўз отасидан ривоят қилдики, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) Хайбар куни ҳар бир ўткир тишли йиртқич ҳайвоннинг гўштини, ҳар бир чангалли қушни, аҳлий (уй) эшакларининг гўштини, мужассамани, халисани ва ҳомиладор (чўри)ларни қорниларидаги (ҳомилани) туғмагунча (жинсий яқинлик билан) босишни ман қилдилар. Муҳаммад ибн Яҳё деди: Абу Осимдан мужассама ҳақида сўралганда, у: «Қуш ёки бирор нарса ўрнатиб (боғлаб) қўйилиб, сўнг отилишидир,» деди. Халиса ҳақида сўралганда эса: «Бўри ёки йиртқич (овга) етиб бориб, киши уни ундан тортиб олиши, лекин у сўйишидан олдин унинг қўлида ўлиб қолишидир,» деди.