حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ مُوسَى الْبَصْرِيُّ، حَدَّثَنَا جَعْفَرُ بْنُ سُلَيْمَانَ الضُّبَعِيُّ، عَنْ عَلِيِّ بْنِ عَلِيٍّ الرِّفَاعِيِّ، عَنْ أَبِي الْمُتَوَكِّلِ، عَنْ أَبِي سَعِيدٍ الْخُدْرِيِّ، قَالَ كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم إِذَا قَامَ إِلَى الصَّلاَةِ بِاللَّيْلِ كَبَّرَ ثُمَّ يَقُولُ " سُبْحَانَكَ اللَّهُمَّ وَبِحَمْدِكَ وَتَبَارَكَ اسْمُكَ وَتَعَالَى جَدُّكَ وَلاَ إِلَهَ غَيْرُكَ " . ثُمَّ يَقُولُ " اللَّهُ أَكْبَرُ كَبِيرًا " . ثُمَّ يَقُولُ " أَعُوذُ بِاللَّهِ السَّمِيعِ الْعَلِيمِ مِنَ الشَّيْطَانِ الرَّجِيمِ مِنْ هَمْزِهِ وَنَفْخِهِ وَنَفْثِهِ " . قَالَ أَبُو عِيسَى وَفِي الْبَابِ عَنْ عَلِيٍّ وَعَائِشَةَ وَعَبْدِ اللَّهِ بْنِ مَسْعُودٍ وَجَابِرٍ وَجُبَيْرِ بْنِ مُطْعِمٍ وَابْنِ عُمَرَ . قَالَ أَبُو عِيسَى وَحَدِيثُ أَبِي سَعِيدٍ أَشْهَرُ حَدِيثٍ فِي هَذَا الْبَابِ . وَقَدْ أَخَذَ قَوْمٌ مِنْ أَهْلِ الْعِلْمِ بِهَذَا الْحَدِيثِ وَأَمَّا أَكْثَرُ أَهْلِ الْعِلْمِ فَقَالُوا بِمَا رُوِيَ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم أَنَّهُ كَانَ يَقُولُ " سُبْحَانَكَ اللَّهُمَّ وَبِحَمْدِكَ وَتَبَارَكَ اسْمُكَ وَتَعَالَى جَدُّكَ وَلاَ إِلَهَ غَيْرُكَ " . وَهَكَذَا رُوِيَ عَنْ عُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ وَعَبْدِ اللَّهِ بْنِ مَسْعُودٍ . وَالْعَمَلُ عَلَى هَذَا عِنْدَ أَكْثَرِ أَهْلِ الْعِلْمِ مِنَ التَّابِعِينَ وَغَيْرِهِمْ . وَقَدْ تُكُلِّمَ فِي إِسْنَادِ حَدِيثِ أَبِي سَعِيدٍ كَانَ يَحْيَى بْنُ سَعِيدٍ يَتَكَلَّمُ فِي عَلِيِّ بْنِ عَلِيٍّ الرِّفَاعِيِّ وَقَالَ أَحْمَدُ لاَ يَصِحُّ هَذَا الْحَدِيثُ .
Бизга Муҳаммад ибн Мусо ал-Басрий ривоят қилди, у деди: бизга Жаъфар ибн Сулаймон аз-Зубаъий Али ибн Али ар-Рифўийдан, у Абул-Мутаваккилдан, у Абу Саид ал-Худрий (розияллаҳу анҳу)дан (ривоят қилди), у деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) кечаси намозга турганларида такбир айтар, сўнгра: «Субҳонака-Ллоҳумма ва биҳамдика, ва таборакасмука, ва таоло жаддука, ва ло илаҳа ғайрука (Эй Аллаҳ, Сени ҳамдинг ила поклайман, Сенинг исминг баракотлидир, Сенинг улуғлигинг олийдир ва Сендан ўзга илоҳ йўқ),» дердилар. Сўнгра: «Аллаҳу акбару кабийрон (Аллаҳ энг буюкдир, буюк),» дердилар. Сўнгра: «Аъузу би-Ллоҳис-Самиъил-Алийми минаш-шайтонир-рожийми, мин ҳамзиҳи ва нафхиҳи ва нафсиҳи (Эшитувчи ва Билувчи Аллаҳдан паноҳ тилайман, қувилган шайтондан, унинг васвасасидан, кибридан ва сеҳридан),» дердилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу бобда Али, Оиша, Абдуллаҳ ибн Масъуд, Жобир, Жубайр ибн Мутъим ва Ибн Умардан (ҳам ривоятлар) бор. Абу Исо деди: Абу Саид ҳадиси бу бобдаги энг машҳур ҳадисдир. Илм аҳлидан бир қавм бу ҳадис билан амал қилган. Аммо кўпчилик илм аҳли Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан ривоят қилинган: «Субҳонака-Ллоҳумма ва биҳамдика, ва таборакасмука, ва таоло жаддука, ва ло илаҳа ғайрука» сўзлари билан амал қилганлар. Шундай қилиб бу Умар ибн ал-Хаттоб ва Абдуллаҳ ибн Масъуддан ҳам ривоят қилинган. Тобеинлар ва улардан бошқалардан бўлган кўпчилик илм аҳли ҳузурида амал шунга биноандир. Абу Саид ҳадисининг исноди хусусида (рови ҳақида) гап бўлган: Яҳё ибн Саид Али ибн Али ар-Рифўий ҳақида (танқид билан) сўзларди ва Аҳмад: «Бу ҳадис саҳиҳ эмас,» деди.