حَدَّثَنَا هَنَّادٌ، أَخْبَرَنَا أَبُو مُعَاوِيَةَ، عَنِ الأَعْمَشِ، عَنْ عُمَارَةَ بْنِ عُمَيْرٍ، عَنِ الْحَارِثِ بْنِ سُوَيْدٍ، حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مَسْعُودٍ، بِحَدِيثَيْنِ أَحَدُهُمَا عَنْ نَفْسِهِ، وَالآخَرُ، عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ عَبْدُ اللَّهِ إِنَّ الْمُؤْمِنَ يَرَى ذُنُوبَهُ كَأَنَّهُ فِي أَصْلِ جَبَلٍ يَخَافُ أَنْ يَقَعَ عَلَيْهِ وَإِنَّ الْفَاجِرَ يَرَى ذُنُوبَهُ كَذُبَابٍ وَقَعَ عَلَى أَنْفِهِ قَالَ بِهِ هَكَذَا فَطَارَ .
Бизга Ҳаннод ривоят қилди, бизга Абу Муовия хабар берди, ал-Аъмашдан, у Умора ибн Умайрдан, у ал-Ҳорис ибн Сувайддан (ривоят қилдики): бизга Абдуллаҳ ибн Масъуд икки ҳадис ривоят қилди — улардан бири ўзидан, иккинчиси Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан. Абдуллаҳ деди: Албатта, мўмин ўз гуноҳларини, гўё у тоғ тагида ўтирган-у, тоғ устига қулашидан қўрқаётгандек (катта) кўради. Фожир (гуноҳкор) эса ўз гуноҳларини, гўё бурнига қўнган пашшадек (кичик) кўради. (Рови) қўли билан шундай ишора қилди (уни ҳайдагандай), бас у учиб кетди.