حَدَّثَنَا عَلِيُّ بْنُ حُجْرٍ، أَخْبَرَنَا الْوَلِيدُ بْنُ مُسْلِمٍ، عَنِ ابْنِ لَهِيعَةَ، عَنْ عُبَيْدِ اللَّهِ بْنِ أَبِي جَعْفَرٍ، عَنْ أَبَانَ بْنِ صَالِحٍ، عَنْ أَنَسِ بْنِ مَالِكٍ، عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ " الدُّعَاءُ مُخُّ الْعِبَادَةِ " . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ غَرِيبٌ مِنْ هَذَا الْوَجْهِ لاَ نَعْرِفُهُ إِلاَّ مِنْ حَدِيثِ ابْنِ لَهِيعَةَ .
Бизга Али ибн Ҳужр ривоят қилди, у деди: бизга ал-Валид ибн Муслим хабар берди, Ибн Лаҳиадан, у Убайдуллаҳ ибн Абу Жаъфардан, у Абон ибн Солиҳдан, у Анас ибн Моликдан, у Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан (ривоят қилдики), у: «Дуо ибодатнинг мағзидир,» дедилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис шу йўлдан ғарибдир, биз уни фақат Ибн Лаҳианинг ҳадисидан биламиз.