حَدَّثَنَا عَلِيُّ بْنُ حُجْرٍ، حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ بْنُ عَيَّاشٍ، عَنْ مُحَمَّدِ بْنِ إِسْحَاقَ، عَنْ عَمْرِو بْنِ شُعَيْبٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ جَدِّهِ، أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " إِذَا فَزِعَ أَحَدُكُمْ فِي النَّوْمِ فَلْيَقُلْ أَعُوذُ بِكَلِمَاتِ اللَّهِ التَّامَّةِ مِنْ غَضَبِهِ وَعِقَابِهِ وَشَرِّ عِبَادِهِ وَمِنْ هَمَزَاتِ الشَّيَاطِينِ وَأَنْ يَحْضُرُونِ . فَإِنَّهَا لَنْ تَضُرَّهُ " . قَالَ وَكَانَ عَبْدُ اللَّهِ بْنُ عَمْرٍو يُلَقِّنُهَا مَنْ بَلَغَ مِنْ وَلَدِهِ وَمَنْ لَمْ يَبْلُغْ مِنْهُمْ كَتَبَهَا فِي صَكٍّ ثُمَّ عَلَّقَهَا فِي عُنُقِهِ . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ غَرِيبٌ .
Бизга Али ибн Ҳужр ривоят қилди, бизга Исмоил ибн Айёш, Муҳаммад ибн Ишоқдан, у Амр ибн Шуайбдан, у отасидан, у бобосидан (ривоят қилдики), Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Қачон бирортангиз уйқусида чўчиб қўрқса, «Аъузу бикалиматиллаҳит-таммати мин ғазабиҳи ва иқобиҳи ва шарри ибадиҳи, ва мин ҳамазатиш-шаётийни ва ан яҳзурун (Аллаҳнинг тўлиқ калималари билан Унинг ғазабидан, жазосидан, бандаларининг ёмонлигидан ва шайтонларнинг васвасаларидан ҳамда уларнинг ҳузуримга келишидан паноҳ сўрайман)» десин. Зеро, бу (калималар) унга зарар етказмайди,» дедилар. У деди: Абдуллаҳ ибн Амр буни вояга етган фарзандларига ўргатар, вояга етмаганларининг бўлса, уни бир вараққа ёзиб, кейин бўйнига осиб қўярди. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан ғарибдир.