حَدَّثَنَا الْقَعْنَبِيُّ، عَنْ مَالِكٍ، عَنْ سَعِيدٍ الْمَقْبُرِيِّ، عَنْ أَبِي شُرَيْحٍ الْكَعْبِيِّ، أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " مَنْ كَانَ يُؤْمِنُ بِاللَّهِ وَالْيَوْمِ الآخِرِ فَلْيُكْرِمْ ضَيْفَهُ جَائِزَتُهُ يَوْمُهُ وَلَيْلَتُهُ الضِّيَافَةُ ثَلاَثَةُ أَيَّامٍ وَمَا بَعْدَ ذَلِكَ فَهُوَ صَدَقَةٌ وَلاَ يَحِلُّ لَهُ أَنْ يَثْوِيَ عِنْدَهُ حَتَّى يُحْرِجَهُ " . قَالَ أَبُو دَاوُدَ قُرِئَ عَلَى الْحَارِثِ بْنِ مِسْكِينٍ وَأَنَا شَاهِدٌ أَخْبَرَكُمْ أَشْهَبُ قَالَ وَسُئِلَ مَالِكٌ عَنْ قَوْلِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم " جَائِزَتُهُ يَوْمٌ وَلَيْلَةٌ " . فَقَالَ يُكْرِمُهُ وَيُتْحِفُهُ وَيَحْفَظُهُ يَوْمًا وَلَيْلَةً وَثَلاَثَةُ أَيَّامٍ ضِيَافَةٌ .
Бизга ал-Қаънабий Моликдан, у Саид ал-Мақбурийдан, у Абу Шурайҳ ал-Каъбийдан ривоят қилди: «Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: ‹Ким Аллаҳга ва охират кунига иймон келтирса, меҳмонини икром қилсин. Унинг совғаси (алоҳида эътибори) бир кун ва бир кечадир. Меҳмондўстлик уч кундир, ундан кейингиси эса садақадир. Меҳмонга уй эгасини танг аҳволга солиб қўйгунча унинг олдида (чўзиб) қолиш ҳалол эмас› дедилар.» Абу Довуд айтди: ал-Ҳорис ибн Мискинга ўқиб берилди, мен эса эшитувчи (гувоҳ) эдим — сизларга Ашҳаб хабар берди: Моликдан Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг ‹Унинг совғаси бир кун ва бир кеча› деган сўзлари ҳақида сўралди. У: «Уни икром қилади, унга инъом беради ва уни бир кун-у бир кеча асрайди (эъзозлайди), уч кун эса меҳмондўстликдир» деди.
حَدَّثَنَا مُوسَى بْنُ إِسْمَاعِيلَ، وَمُحَمَّدُ بْنُ مَحْبُوبٍ، قَالاَ حَدَّثَنَا حَمَّادٌ، عَنْ عَاصِمٍ، عَنْ أَبِي صَالِحٍ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم قَالَ " الضِّيَافَةُ ثَلاَثَةُ أَيَّامٍ فَمَا سِوَى ذَلِكَ فَهُوَ صَدَقَةٌ " .
Бизга Мусо ибн Исмоил ва Муҳаммад ибн Маҳбуб ривоят қилдилар. Улар иккаласи: бизга Ҳаммод Осимдан, у Абу Солиҳдан, у Абу Ҳурайрадан ривоят қилди, дейишди: «Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам: ‹Меҳмондўстлик уч кундир, ундан бошқаси эса садақадир› дедилар.»
حَدَّثَنَا مُسَدَّدٌ، وَخَلَفُ بْنُ هِشَامٍ، قَالاَ حَدَّثَنَا أَبُو عَوَانَةَ، عَنْ مَنْصُورٍ، عَنْ عَامِرٍ، عَنْ أَبِي كَرِيمَةَ، قَالَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " لَيْلَةُ الضَّيْفِ حَقٌّ عَلَى كُلِّ مُسْلِمٍ فَمَنْ أَصْبَحَ بِفِنَائِهِ فَهُوَ عَلَيْهِ دَيْنٌ إِنْ شَاءَ اقْتَضَى وَإِنْ شَاءَ تَرَكَ " .
Бизга Мусаддад ва Халаф ибн Ҳишом ривоят қилдилар. Улар иккаласи: бизга Абу Авона Мансурдан, у Омирдан, у Абу Каримадан ривоят қилди, дейишди. У айтди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Меҳмоннинг (бир) кечаси ҳар бир мусулмонга (вожиб) ҳақдир. Ким (меҳмон) унинг ҳовлисида тонгни қаршиласа (қолиб қолса), у (меҳмондўстлик) унинг зиммасига қарздир. Агар хоҳласа, (ҳақини) талаб қилади, агар хоҳласа, қолдиради (кечади)» дедилар.
حَدَّثَنَا مُسَدَّدٌ، حَدَّثَنَا يَحْيَى، عَنْ شُعْبَةَ، حَدَّثَنِي أَبُو الْجُودِيِّ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ أَبِي الْمُهَاجِرِ، عَنِ الْمِقْدَامِ أَبِي كَرِيمَةَ، قَالَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " أَيُّمَا رَجُلٍ أَضَافَ قَوْمًا فَأَصْبَحَ الضَّيْفُ مَحْرُومًا فَإِنَّ نَصْرَهُ حَقٌّ عَلَى كُلِّ مُسْلِمٍ حَتَّى يَأْخُذَ بِقِرَى لَيْلَةٍ مِنْ زَرْعِهِ وَمَالِهِ " .
Бизга Мусаддад ривоят қилди, бизга Яҳё Шуъбадан ривоят қилди, менга Абул Жудий Саид ибн Абул Муҳожирдан, у ал-Миқдом Абу Каримадан ривоят қилди. У айтди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Қайси бир киши бир қавмни меҳмон қилса-ю, меҳмон (меҳмондўстликдан) маҳрум бўлиб тонгни қаршиласа, унга ёрдам бериш ҳар бир мусулмонга (вожиб) ҳақдир, токи (меҳмон) ўша (уй эгасининг) экини ва молидан бир кечалик меҳмондўстлик (ҳақини) олиб олунча» дедилар.
حَدَّثَنَا قُتَيْبَةُ بْنُ سَعِيدٍ، حَدَّثَنَا اللَّيْثُ، عَنْ يَزِيدَ بْنِ أَبِي حَبِيبٍ، عَنْ أَبِي الْخَيْرِ، عَنْ عُقْبَةَ بْنِ عَامِرٍ، أَنَّهُ قَالَ قُلْنَا يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنَّكَ تَبْعَثُنَا فَنَنْزِلُ بِقَوْمٍ فَمَا يَقْرُونَنَا فَمَا تَرَى فَقَالَ لَنَا رَسُولُ اللَّهِ " إِنْ نَزَلْتُمْ بِقَوْمٍ فَأَمَرُوا لَكُمْ بِمَا يَنْبَغِي لِلضَّيْفِ فَاقْبَلُوا فَإِنْ لَمْ يَفْعَلُوا فَخُذُوا مِنْهُمْ حَقَّ الضَّيْفِ الَّذِي يَنْبَغِي لَهُمْ " . قَالَ أَبُو دَاوُدَ وَهَذِهِ حُجَّةٌ لِلرَّجُلِ يَأْخُذُ الشَّىْءَ إِذَا كَانَ لَهُ حَقًّا .
Бизга Қутайба ибн Саид ривоят қилди, бизга ал-Лайс Язид ибн Абу Ҳабибдан, у Абул Хайрдан, у Уқба ибн Омирдан ривоят қилди. У айтди: Биз: «Эй Расулуллаҳ, сиз бизни (бирор жойга) жўнатасиз, биз бир қавмнинг олдига тушамиз, улар эса бизни меҳмон қилмайдилар. Бу ҳақда нима дейсиз?» дедик. Расулуллаҳ бизга: «Агар бир қавмнинг олдига тушсангиз, улар сизларга меҳмонга лойиқ нарса билан (меҳмондўстлик) буюрсалар, қабул қилинг. Агар (шундай) қилмасалар, улардан меҳмоннинг уларга лойиқ ҳақини олиб олинг» дедилар. Абу Довуд айтди: Бу — киши ҳақи бўлган нарсани (ўзи) олиши мумкинлигига ҳужжатдир.