حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ يُوسُفَ، عَنْ مَالِكٍ، عَنْ أَبِي الزِّنَادِ، عَنِ الأَعْرَجِ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، قَالَ إِنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " إِذَا شَرِبَ الْكَلْبُ فِي إِنَاءِ أَحَدِكُمْ فَلْيَغْسِلْهُ سَبْعًا ".
Бизга Абдуллаҳ ибн Юсуф, Моликдан, у Абуз-Зиноддан, у ал-Аъраждан, у Абу Ҳурайрадан ривоят қилди, у деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Ит сизлардан бирининг идишида (сув) ичса, уни етти марта ювсин,» дедилар.
حَدَّثَنَا إِسْحَاقُ، أَخْبَرَنَا عَبْدُ الصَّمَدِ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ دِينَارٍ، سَمِعْتُ أَبِي، عَنْ أَبِي صَالِحٍ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم " أَنَّ رَجُلاً رَأَى كَلْبًا يَأْكُلُ الثَّرَى مِنَ الْعَطَشِ، فَأَخَذَ الرَّجُلُ خُفَّهُ فَجَعَلَ يَغْرِفُ لَهُ بِهِ حَتَّى أَرْوَاهُ، فَشَكَرَ اللَّهُ لَهُ فَأَدْخَلَهُ الْجَنَّةَ ".
Бизга Ишоқ ривоят қилди, бизга Абдус-Самад хабар берди, бизга Абдурраҳмон ибн Абдуллаҳ ибн Динор ривоят қилди: мен отамни Абу Солиҳдан, у Абу Ҳурайрадан, у Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан (ривоят қилиб) эшитдим: «Бир киши бир итни ташналикдан нам тупроқни ялаётганини кўрди. Шунда у киши маҳсисини олиб, у билан унга (сув) тортиб, уни қондирди. Аллаҳ унга (бу амалини) қабул қилиб, уни жаннатга киритди.»
وَقَالَ أَحْمَدُ بْنُ شَبِيبٍ حَدَّثَنَا أَبِي، عَنْ يُونُسَ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، قَالَ حَدَّثَنِي حَمْزَةُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ، عَنْ أَبِيهِ، قَالَ كَانَتِ الْكِلاَبُ تَبُولُ وَتُقْبِلُ وَتُدْبِرُ فِي الْمَسْجِدِ فِي زَمَانِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَلَمْ يَكُونُوا يَرُشُّونَ شَيْئًا مِنْ ذَلِكَ.
Аҳмад ибн Шабиб айтди: бизга отам, Юнусдан, у Ибн Шиҳобдан ривоят қилди, у деди: менга Ҳамза ибн Абдуллаҳ, отасидан ривоят қилди, у деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) замонида итлар масжидда бавл қилар, келар ва кетар эди; (саҳобалар) шулардан бирор нарсани (сув) сепмасдилар.
حَدَّثَنَا حَفْصُ بْنُ عُمَرَ، قَالَ حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، عَنِ ابْنِ أَبِي السَّفَرِ، عَنِ الشَّعْبِيِّ، عَنْ عَدِيِّ بْنِ حَاتِمٍ، قَالَ سَأَلْتُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ " إِذَا أَرْسَلْتَ كَلْبَكَ الْمُعَلَّمَ فَقَتَلَ فَكُلْ، وَإِذَا أَكَلَ فَلاَ تَأْكُلْ، فَإِنَّمَا أَمْسَكَهُ عَلَى نَفْسِهِ ". قُلْتُ أُرْسِلُ كَلْبِي فَأَجِدُ مَعَهُ كَلْبًا آخَرَ قَالَ " فَلاَ تَأْكُلْ، فَإِنَّمَا سَمَّيْتَ عَلَى كَلْبِكَ، وَلَمْ تُسَمِّ عَلَى كَلْبٍ آخَرَ ".
Бизга Ҳафс ибн Умар ривоят қилди, у деди: бизга Шуъба, Ибн Абус-Сафардан, у аш-Шаъбийдан, у Адий ибн Ҳотимдан ривоят қилди, у деди: Мен Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан сўрадим. У: «Ўргатилган итингни (овга) юбориб, у (овни) ўлдирса, еявер; агар (итнинг ўзи) еган бўлса, ема, чунки у уни ўзи учун ушлаб тутган бўлади,» дедилар. Мен: «Итимни юбораман-да, унинг ёнида бошқа ит ҳам топаман (қўшилиб қолади)-чи?» дедим. У: «Унда ема; чунки сен ўз итингга (Аллаҳнинг исмини) айтгансан, бошқа итга айтмагансан,» дедилар.