Хумус беришнинг фарзлиги

Xums kitobi · 4 ҳадис

باب فَرْضِ الْخُمُسِ

حَدَّثَنَا عَبْدَانُ، أَخْبَرَنَا عَبْدُ اللَّهِ، أَخْبَرَنَا يُونُسُ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، قَالَ أَخْبَرَنِي عَلِيُّ بْنُ الْحُسَيْنِ، أَنَّ حُسَيْنَ بْنَ عَلِيٍّ، عَلَيْهِمَا السَّلاَمُ أَخْبَرَهُ أَنَّ عَلِيًّا قَالَ كَانَتْ لِي شَارِفٌ مِنْ نَصِيبِي مِنَ الْمَغْنَمِ يَوْمَ بَدْرٍ، وَكَانَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم أَعْطَانِي شَارِفًا مِنَ الْخُمُسِ، فَلَمَّا أَرَدْتُ أَنْ أَبْتَنِيَ بِفَاطِمَةَ بِنْتِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَاعَدْتُ رَجُلاً صَوَّاغًا مِنْ بَنِي قَيْنُقَاعَ، أَنْ يَرْتَحِلَ مَعِيَ فَنَأْتِيَ بِإِذْخِرٍ أَرَدْتُ أَنْ أَبِيعَهُ الصَّوَّاغِينَ، وَأَسْتَعِينَ بِهِ فِي وَلِيمَةِ عُرْسِي، فَبَيْنَا أَنَا أَجْمَعُ لِشَارِفَىَّ مَتَاعًا مِنَ الأَقْتَابِ وَالْغَرَائِرِ وَالْحِبَالِ، وَشَارِفَاىَ مُنَاخَانِ إِلَى جَنْبِ حُجْرَةِ رَجُلٍ مِنَ الأَنْصَارِ، رَجَعْتُ حِينَ جَمَعْتُ مَا جَمَعْتُ، فَإِذَا شَارِفَاىَ قَدِ اجْتُبَّ أَسْنِمَتُهُمَا وَبُقِرَتْ خَوَاصِرُهُمَا، وَأُخِذَ مِنْ أَكْبَادِهِمَا، فَلَمْ أَمْلِكْ عَيْنَىَّ حِينَ رَأَيْتُ ذَلِكَ الْمَنْظَرَ مِنْهُمَا، فَقُلْتُ مَنْ فَعَلَ هَذَا فَقَالُوا فَعَلَ حَمْزَةُ بْنُ عَبْدِ الْمُطَّلِبِ، وَهْوَ فِي هَذَا الْبَيْتِ فِي شَرْبٍ مِنَ الأَنْصَارِ‏.‏ فَانْطَلَقْتُ حَتَّى أَدْخُلَ عَلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَعِنْدَهُ زَيْدُ بْنُ حَارِثَةَ، فَعَرَفَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فِي وَجْهِي الَّذِي لَقِيتُ، فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم ‏ "‏ مَا لَكَ ‏"‏ فَقُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهَ، مَا رَأَيْتُ كَالْيَوْمِ قَطُّ، عَدَا حَمْزَةُ عَلَى نَاقَتَىَّ، فَأَجَبَّ أَسْنِمَتَهُمَا وَبَقَرَ خَوَاصِرَهُمَا، وَهَا هُوَ ذَا فِي بَيْتٍ مَعَهُ شَرْبٌ‏.‏ فَدَعَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم بِرِدَائِهِ فَارْتَدَى ثُمَّ انْطَلَقَ يَمْشِي، وَاتَّبَعْتُهُ أَنَا وَزَيْدُ بْنُ حَارِثَةَ حَتَّى جَاءَ الْبَيْتَ الَّذِي فِيهِ حَمْزَةُ، فَاسْتَأْذَنَ فَأَذِنُوا لَهُمْ فَإِذَا هُمْ شَرْبٌ، فَطَفِقَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَلُومُ حَمْزَةَ فِيمَا فَعَلَ، فَإِذَا حَمْزَةُ قَدْ ثَمِلَ مُحْمَرَّةً عَيْنَاهُ، فَنَظَرَ حَمْزَةُ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم، ثُمَّ صَعَّدَ النَّظَرَ فَنَظَرَ إِلَى رُكْبَتِهِ، ثُمَّ صَعَّدَ النَّظَرَ فَنَظَرَ إِلَى سُرَّتِهِ، ثُمَّ صَعَّدَ النَّظَرَ فَنَظَرَ إِلَى وَجْهِهِ ثُمَّ قَالَ حَمْزَةُ هَلْ أَنْتُمْ إِلاَّ عَبِيدٌ لأَبِي فَعَرَفَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَنَّهُ قَدْ ثَمِلَ، فَنَكَصَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم عَلَى عَقِبَيْهِ الْقَهْقَرَى وَخَرَجْنَا مَعَهُ‏.‏

Абдон бизга айтди, Абдуллаҳ бизга хабар берди, Юнус бизга хабар берди, Зуҳрийдан, у деди: Али ибнул-Ҳусайн менга хабар берди, Ҳусайн ибн Али алайҳимассалом унга хабар бердики, Али деди: Менда Бадр куни ўлжадан тегишимдан бир кекса туя (шориф) бор эди, Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам ҳам менга хумсдан бир кекса туя берган эди. Мен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг қизи Фотима билан (уй)ланмоқчи (қовушмоқчи) бўлганимда, Бану Қайнуқўдан бир заргар киши билан у мен билан бирга жўнаши ва изхир (ўти) келтиришимиз ҳақида ваъдалашдим — мен уни заргарларга сотиб, тўйим зиёфатида ундан ёрдам олмоқчи эдим. Мен икки кекса туям учун тўқимлар, қоплар ва арқонлардан асбоб йиғаётганимда — икки туям ансорлардан бир кишининг ҳужраси ёнида чўктирилган эди — йиғадиганимни йиғиб қайтдим, бирдан икки туямнинг ўркачлари кесилган, биқинлари ёрилган ва жигарларидан олинган эди. Мен улардан ўша манзарани кўрганимда, кўзларимни (ёшини) тута олмадим. Мен: «Буни ким қилди?», дедим. Улар: «Буни Ҳамза ибн Абдулмутталиб қилди, у мана шу уйда ансорлардан (бир гуруҳ) билан ичкилик (мажлиси)да», дедилар. Мен жўнадим, токи Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдига кирдим, унинг ёнида Зайд ибн Ҳориса бор эди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам юзимда мен дуч келган (нарсани) таниди ва: «Сенга нима бўлди?», деди. Мен: «Эй Расулуллаҳ, мен бугунгидек (нарсани) ҳеч кўрмаганман: Ҳамза икки туямга тажовуз қилиб, ўркачларини кесибди, биқинларини ёрибди, мана, у шу уйда, ёнида ичувчилар (бор)», дедим. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам ридосини сўраб, кийди, сўнг юриб жўнади, мен ва Зайд ибн Ҳориса унга эргашдик, токи Ҳамза бўлган уйга келди. (Набий) изн сўради, улар уларга изн бердилар, улар ичкиликда эдилар. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам Ҳамзани қилган иши ҳақида койий бошлади. Ҳамза эса маст бўлиб қолган, кўзлари қизарган эди. Ҳамза Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга қаради, сўнг нигоҳини кўтариб тиззасига қаради, сўнг нигоҳини кўтариб киндигига қаради, сўнг нигоҳини кўтариб юзига қаради, кейин Ҳамза: «Сизлар отамнинг қулларидан ўзга (нима)сиз?!», деди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам унинг маст бўлиб қолганини билди, шунда Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам орқаси билан тисарилиб чекинди, биз ҳам у билан чиқдик.

حَدَّثَنَا عَبْدُ الْعَزِيزِ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ، حَدَّثَنَا إِبْرَاهِيمُ بْنُ سَعْدٍ، عَنْ صَالِحٍ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، قَالَ أَخْبَرَنِي عُرْوَةُ بْنُ الزُّبَيْرِ، أَنَّ عَائِشَةَ أُمَّ الْمُؤْمِنِينَ ـ رضى الله عنها ـ أَخْبَرَتْهُ أَنَّ فَاطِمَةَ ـ عَلَيْهَا السَّلاَمُ ـ ابْنَةَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم سَأَلَتْ أَبَا بَكْرٍ الصِّدِّيقَ بَعْدَ وَفَاةِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَنْ يَقْسِمَ لَهَا مِيرَاثَهَا، مَا تَرَكَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مِمَّا أَفَاءَ اللَّهُ عَلَيْهِ‏.‏ فَقَالَ لَهَا أَبُو بَكْرٍ إِنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ ‏ "‏ لاَ نُورَثُ مَا تَرَكْنَا صَدَقَةٌ ‏"‏‏.‏ فَغَضِبَتْ فَاطِمَةُ بِنْتُ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَهَجَرَتْ أَبَا بَكْرٍ، فَلَمْ تَزَلْ مُهَاجِرَتَهُ حَتَّى تُوُفِّيَتْ وَعَاشَتْ بَعْدَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم سِتَّةَ أَشْهُرٍ‏.‏ قَالَتْ وَكَانَتْ فَاطِمَةُ تَسْأَلُ أَبَا بَكْرٍ نَصِيبَهَا مِمَّا تَرَكَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مِنْ خَيْبَرَ وَفَدَكٍ وَصَدَقَتِهِ بِالْمَدِينَةِ، فَأَبَى أَبُو بَكْرٍ عَلَيْهَا ذَلِكَ، وَقَالَ لَسْتُ تَارِكًا شَيْئًا كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَعْمَلُ بِهِ إِلاَّ عَمِلْتُ بِهِ، فَإِنِّي أَخْشَى إِنْ تَرَكْتُ شَيْئًا مِنْ أَمْرِهِ أَنْ أَزِيغَ‏.‏ فَأَمَّا صَدَقَتُهُ بِالْمَدِينَةِ فَدَفَعَهَا عُمَرُ إِلَى عَلِيٍّ وَعَبَّاسٍ، فَأَمَّا خَيْبَرُ وَفَدَكٌ فَأَمْسَكَهَا عُمَرُ وَقَالَ هُمَا صَدَقَةُ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم كَانَتَا لِحُقُوقِهِ الَّتِي تَعْرُوهُ وَنَوَائِبِهِ، وَأَمْرُهُمَا إِلَى مَنْ وَلِيَ الأَمْرَ‏.‏ قَالَ فَهُمَا عَلَى ذَلِكَ إِلَى الْيَوْمِ‏.‏ قَالَ أَبُو عَبْد اللَّهِ اعْتَرَاكَ افْتَعَلْتَ مِنْ عَرَوْتُهُ فَأَصَبْتُهُ وَمِنْهُ يَعْرُوهُ وَاعْتَرَانِي

Абдулазиз ибн Абдуллаҳ бизга айтди, Иброҳим ибн Саъд бизга айтди, Солиҳдан, Ибн Шиҳобдан, у деди: Урва ибн Зубайр менга хабар бердики, мўминлар онаси Оиша розияллаҳу анҳо унга хабар бердики, Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг қизи Фотима алайҳассалом Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг вафотидан кейин Абу Бакр Сиддиқдан ўзига меросини — Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам Аллаҳ унга файъ қилиб берган нарсалардан қолдирган (нарсани) — тақсимлаб беришни сўради. Абу Бакр унга: «Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: ‹Бизга (пайғамбарларга) мерос қолдирилмайди, биз қолдирган нарса садақадир›, деди», деди. Шунда Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг қизи Фотима ғазабланиб, Абу Бакрдан (гаплашмай) четланди ва у (вафот) этгунича ундан четланган ҳолда қолди. У Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламдан кейин олти ой яшади. (Оиша) деди: Фотима Абу Бакрдан Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам Хайбар, Фадак ва Мадинадаги садақасидан қолдирган улушини сўрар эди. Абу Бакр унга буни рад қилди ва: «Мен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам қилган бирон ишни тарк этмайман, албатта уни қиламан; чунки мен унинг ишидан бирор нарсани тарк этсам, адашишдан қўрқаман», деди. Мадинадаги садақасига келсак, Умар уни Али ва Аббосга топширди; Хайбар ва Фадакни эса Умар ушлаб қолди ва: «Бу иккиси Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг садақасидир, улар унинг бошига тушадиган ҳақлари ва ҳодисалари (эҳтиёжлари) учун эди, уларнинг иши (бошқаруви) ишни бошқарган кишига (халифага) тегишлидир», деди. (Рови) деди: Улар иккиси шу ҳолатда бугунгача (қолди). Абу Абдуллаҳ деди: «Иътарока» — «аравтуҳу фа-асабтуҳу» (унинг олдига келдим ва топдим)дан «ифтаалту» (вазнидаги) сўз, ундан «яъруҳу» ва «иътароний» (ҳосил бўлган).

حَدَّثَنَا عَبْدُ الْعَزِيزِ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ، حَدَّثَنَا إِبْرَاهِيمُ بْنُ سَعْدٍ، عَنْ صَالِحٍ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، قَالَ أَخْبَرَنِي عُرْوَةُ بْنُ الزُّبَيْرِ، أَنَّ عَائِشَةَ أُمَّ الْمُؤْمِنِينَ ـ رضى الله عنها ـ أَخْبَرَتْهُ أَنَّ فَاطِمَةَ ـ عَلَيْهَا السَّلاَمُ ـ ابْنَةَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم سَأَلَتْ أَبَا بَكْرٍ الصِّدِّيقَ بَعْدَ وَفَاةِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَنْ يَقْسِمَ لَهَا مِيرَاثَهَا، مَا تَرَكَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مِمَّا أَفَاءَ اللَّهُ عَلَيْهِ‏.‏ فَقَالَ لَهَا أَبُو بَكْرٍ إِنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ ‏ "‏ لاَ نُورَثُ مَا تَرَكْنَا صَدَقَةٌ ‏"‏‏.‏ فَغَضِبَتْ فَاطِمَةُ بِنْتُ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَهَجَرَتْ أَبَا بَكْرٍ، فَلَمْ تَزَلْ مُهَاجِرَتَهُ حَتَّى تُوُفِّيَتْ وَعَاشَتْ بَعْدَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم سِتَّةَ أَشْهُرٍ‏.‏ قَالَتْ وَكَانَتْ فَاطِمَةُ تَسْأَلُ أَبَا بَكْرٍ نَصِيبَهَا مِمَّا تَرَكَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مِنْ خَيْبَرَ وَفَدَكٍ وَصَدَقَتِهِ بِالْمَدِينَةِ، فَأَبَى أَبُو بَكْرٍ عَلَيْهَا ذَلِكَ، وَقَالَ لَسْتُ تَارِكًا شَيْئًا كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَعْمَلُ بِهِ إِلاَّ عَمِلْتُ بِهِ، فَإِنِّي أَخْشَى إِنْ تَرَكْتُ شَيْئًا مِنْ أَمْرِهِ أَنْ أَزِيغَ‏.‏ فَأَمَّا صَدَقَتُهُ بِالْمَدِينَةِ فَدَفَعَهَا عُمَرُ إِلَى عَلِيٍّ وَعَبَّاسٍ، فَأَمَّا خَيْبَرُ وَفَدَكٌ فَأَمْسَكَهَا عُمَرُ وَقَالَ هُمَا صَدَقَةُ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم كَانَتَا لِحُقُوقِهِ الَّتِي تَعْرُوهُ وَنَوَائِبِهِ، وَأَمْرُهُمَا إِلَى مَنْ وَلِيَ الأَمْرَ‏.‏ قَالَ فَهُمَا عَلَى ذَلِكَ إِلَى الْيَوْمِ‏.‏ قَالَ أَبُو عَبْد اللَّهِ اعْتَرَاكَ افْتَعَلْتَ مِنْ عَرَوْتُهُ فَأَصَبْتُهُ وَمِنْهُ يَعْرُوهُ وَاعْتَرَانِي

Абдулазиз ибн Абдуллаҳ бизга айтди, Иброҳим ибн Саъд бизга айтди, Солиҳдан, Ибн Шиҳобдан, у деди: Урва ибн Зубайр менга хабар бердики, мўминлар онаси Оиша розияллаҳу анҳо унга хабар бердики, Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг қизи Фотима алайҳассалом Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг вафотидан кейин Абу Бакр Сиддиқдан ўзига меросини — Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам Аллаҳ унга файъ қилиб берган нарсалардан қолдирган (нарсани) — тақсимлаб беришни сўради. Абу Бакр унга: «Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: ‹Бизга (пайғамбарларга) мерос қолдирилмайди, биз қолдирган нарса садақадир›, деди», деди. Шунда Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг қизи Фотима ғазабланиб, Абу Бакрдан (гаплашмай) четланди ва у (вафот) этгунича ундан четланган ҳолда қолди. У Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламдан кейин олти ой яшади. (Оиша) деди: Фотима Абу Бакрдан Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам Хайбар, Фадак ва Мадинадаги садақасидан қолдирган улушини сўрар эди. Абу Бакр унга буни рад қилди ва: «Мен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам қилган бирон ишни тарк этмайман, албатта уни қиламан; чунки мен унинг ишидан бирор нарсани тарк этсам, адашишдан қўрқаман», деди. Мадинадаги садақасига келсак, Умар уни Али ва Аббосга топширди; Хайбар ва Фадакни эса Умар ушлаб қолди ва: «Бу иккиси Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг садақасидир, улар унинг бошига тушадиган ҳақлари ва ҳодисалари (эҳтиёжлари) учун эди, уларнинг иши (бошқаруви) ишни бошқарган кишига (халифага) тегишлидир», деди. (Рови) деди: Улар иккиси шу ҳолатда бугунгача (қолди).

حَدَّثَنَا إِسْحَاقُ بْنُ مُحَمَّدٍ الْفَرْوِيُّ، حَدَّثَنَا مَالِكُ بْنُ أَنَسٍ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، عَنْ مَالِكِ بْنِ أَوْسِ بْنِ الْحَدَثَانِ،، وَكَانَ، مُحَمَّدُ بْنُ جُبَيْرٍ ذَكَرَ لِي ذِكْرًا مِنْ حَدِيثِهِ ذَلِكَ، فَانْطَلَقْتُ حَتَّى أَدْخُلَ عَلَى مَالِكِ بْنِ أَوْسٍ، فَسَأَلْتُهُ عَنْ ذَلِكَ الْحَدِيثِ فَقَالَ مَالِكٌ بَيْنَا أَنَا جَالِسٌ فِي أَهْلِي حِينَ مَتَعَ النَّهَارُ، إِذَا رَسُولُ عُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ يَأْتِينِي فَقَالَ أَجِبْ أَمِيرَ الْمُؤْمِنِينَ‏.‏ فَانْطَلَقْتُ مَعَهُ حَتَّى أَدْخُلَ عَلَى عُمَرَ، فَإِذَا هُوَ جَالِسٌ عَلَى رِمَالِ سَرِيرٍ، لَيْسَ بَيْنَهُ وَبَيْنَهُ فِرَاشٌ مُتَّكِئٌ عَلَى وِسَادَةٍ مِنْ أَدَمٍ، فَسَلَّمْتُ عَلَيْهِ ثُمَّ جَلَسْتُ فَقَالَ يَا مَالِ، إِنَّهُ قَدِمَ عَلَيْنَا مِنْ قَوْمِكَ أَهْلُ أَبْيَاتٍ، وَقَدْ أَمَرْتُ فِيهِمْ بِرَضْخٍ فَاقْبِضْهُ فَاقْسِمْهُ بَيْنَهُمْ‏.‏ فَقُلْتُ يَا أَمِيرَ الْمُؤْمِنِينَ، لَوْ أَمَرْتَ بِهِ غَيْرِي‏.‏ قَالَ اقْبِضْهُ أَيُّهَا الْمَرْءُ‏.‏ فَبَيْنَا أَنَا جَالِسٌ عِنْدَهُ أَتَاهُ حَاجِبُهُ يَرْفَا فَقَالَ هَلْ لَكَ فِي عُثْمَانَ وَعَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ عَوْفٍ وَالزُّبَيْرِ وَسَعْدِ بْنِ أَبِي وَقَّاصٍ يَسْتَأْذِنُونَ قَالَ نَعَمْ‏.‏ فَأَذِنَ لَهُمْ فَدَخَلُوا فَسَلَّمُوا وَجَلَسُوا، ثُمَّ جَلَسَ يَرْفَا يَسِيرًا ثُمَّ قَالَ هَلْ لَكَ فِي عَلِيٍّ وَعَبَّاسٍ قَالَ نَعَمْ‏.‏ فَأَذِنَ لَهُمَا، فَدَخَلاَ فَسَلَّمَا فَجَلَسَا، فَقَالَ عَبَّاسٌ يَا أَمِيرَ الْمُؤْمِنِينَ، اقْضِ بَيْنِي وَبَيْنَ هَذَا‏.‏ وَهُمَا يَخْتَصِمَانِ فِيمَا أَفَاءَ اللَّهُ عَلَى رَسُولِهِ صلى الله عليه وسلم مِنْ بَنِي النَّضِيرِ‏.‏ فَقَالَ الرَّهْطُ عُثْمَانُ وَأَصْحَابُهُ يَا أَمِيرَ الْمُؤْمِنِينَ، اقْضِ بَيْنَهُمَا وَأَرِحْ أَحَدَهُمَا مِنَ الآخَرِ‏.‏ قَالَ عُمَرُ تَيْدَكُمْ، أَنْشُدُكُمْ بِاللَّهِ الَّذِي بِإِذْنِهِ تَقُومُ السَّمَاءُ وَالأَرْضُ، هَلْ تَعْلَمُونَ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ ‏"‏ لاَ نُورَثُ مَا تَرَكْنَا صَدَقَةٌ ‏"‏‏.‏ يُرِيدُ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم نَفْسَهُ‏.‏ قَالَ الرَّهْطُ قَدْ قَالَ ذَلِكَ‏.‏ فَأَقْبَلَ عُمَرُ عَلَى عَلِيٍّ وَعَبَّاسٍ فَقَالَ أَنْشُدُكُمَا اللَّهَ، أَتَعْلَمَانِ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَدْ قَالَ ذَلِكَ قَالاَ قَدْ قَالَ ذَلِكَ‏.‏ قَالَ عُمَرُ فَإِنِّي أُحَدِّثُكُمْ عَنْ هَذَا الأَمْرِ، إِنَّ اللَّهَ قَدْ خَصَّ رَسُولَهُ صلى الله عليه وسلم فِي هَذَا الْفَىْءِ بِشَىْءٍ لَمْ يُعْطِهِ أَحَدًا غَيْرَهُ ـ ثُمَّ قَرَأَ ‏{‏وَمَا أَفَاءَ اللَّهُ عَلَى رَسُولِهِ مِنْهُمْ‏}‏ إِلَى قَوْلِهِ ‏{‏قَدِيرٌ‏}‏ ـ فَكَانَتْ هَذِهِ خَالِصَةً لِرَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم‏.‏ وَاللَّهِ مَا احْتَازَهَا دُونَكُمْ، وَلاَ اسْتَأْثَرَ بِهَا عَلَيْكُمْ قَدْ أَعْطَاكُمُوهُ، وَبَثَّهَا فِيكُمْ حَتَّى بَقِيَ مِنْهَا هَذَا الْمَالُ، فَكَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يُنْفِقُ عَلَى أَهْلِهِ نَفَقَةَ سَنَتِهِمْ مِنْ هَذَا الْمَالِ، ثُمَّ يَأْخُذُ مَا بَقِيَ فَيَجْعَلُهُ مَجْعَلَ مَالِ اللَّهِ، فَعَمِلَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم بِذَلِكَ حَيَاتَهُ، أَنْشُدُكُمْ بِاللَّهِ هَلْ تَعْلَمُونَ ذَلِكَ قَالُوا نَعَمْ‏.‏ ثُمَّ قَالَ لِعَلِيٍّ وَعَبَّاسٍ أَنْشُدُكُمَا بِاللَّهِ هَلْ تَعْلَمَانِ ذَلِكَ قَالَ عُمَرُ ثُمَّ تَوَفَّى اللَّهُ نَبِيَّهُ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ أَبُو بَكْرٍ أَنَا وَلِيُّ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم‏.‏ فَقَبَضَهَا أَبُو بَكْرٍ، فَعَمِلَ فِيهَا بِمَا عَمِلَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم، وَاللَّهُ يَعْلَمُ إِنَّهُ فِيهَا لَصَادِقٌ بَارٌّ رَاشِدٌ تَابِعٌ لِلْحَقِّ، ثُمَّ تَوَفَّى اللَّهُ أَبَا بَكْرٍ، فَكُنْتُ أَنَا وَلِيَّ أَبِي بَكْرٍ، فَقَبَضْتُهَا سَنَتَيْنِ مِنْ إِمَارَتِي، أَعْمَلُ فِيهَا بِمَا عَمِلَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَمَا عَمِلَ فِيهَا أَبُو بَكْرٍ، وَاللَّهُ يَعْلَمُ إِنِّي فِيهَا لَصَادِقٌ بَارٌّ رَاشِدٌ تَابِعٌ لِلْحَقِّ، ثُمَّ جِئْتُمَانِي تُكَلِّمَانِي وَكَلِمَتُكُمَا وَاحِدَةٌ، وَأَمْرُكُمَا وَاحِدٌ، جِئْتَنِي يَا عَبَّاسُ تَسْأَلُنِي نَصِيبَكَ مِنِ ابْنِ أَخِيكَ، وَجَاءَنِي هَذَا ـ يُرِيدُ عَلِيًّا ـ يُرِيدُ نَصِيبَ امْرَأَتِهِ مِنْ أَبِيهَا، فَقُلْتُ لَكُمَا إِنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ ‏"‏ لاَ نُورَثُ مَا تَرَكْنَا صَدَقَةٌ ‏"‏‏.‏ فَلَمَّا بَدَا لِي أَنْ أَدْفَعَهُ إِلَيْكُمَا قُلْتُ إِنْ شِئْتُمَا دَفَعْتُهَا إِلَيْكُمَا عَلَى أَنَّ عَلَيْكُمَا عَهْدَ اللَّهِ وَمِيثَاقَهُ لَتَعْمَلاَنِ فِيهَا بِمَا عَمِلَ فِيهَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم، وَبِمَا عَمِلَ فِيهَا أَبُو بَكْرٍ، وَبِمَا عَمِلْتُ فِيهَا مُنْذُ وَلِيتُهَا، فَقُلْتُمَا ادْفَعْهَا إِلَيْنَا‏.‏ فَبِذَلِكَ دَفَعْتُهَا إِلَيْكُمَا، فَأَنْشُدُكُمْ بِاللَّهِ، هَلْ دَفَعْتُهَا إِلَيْهِمَا بِذَلِكَ قَالَ الرَّهْطُ نَعَمْ‏.‏ ثُمَّ أَقْبَلَ عَلَى عَلِيٍّ وَعَبَّاسٍ فَقَالَ أَنْشُدُكُمَا بِاللَّهِ هَلْ دَفَعْتُهَا إِلَيْكُمَا بِذَلِكَ قَالاَ نَعَمْ‏.‏ قَالَ فَتَلْتَمِسَانِ مِنِّي قَضَاءً غَيْرَ ذَلِكَ فَوَاللَّهِ الَّذِي بِإِذْنِهِ تَقُومُ السَّمَاءُ وَالأَرْضُ، لاَ أَقْضِي فِيهَا قَضَاءً غَيْرَ ذَلِكَ، فَإِنْ عَجَزْتُمَا عَنْهَا فَادْفَعَاهَا إِلَىَّ، فَإِنِّي أَكْفِيكُمَاهَا‏.‏

Исъҳоқ ибн Муҳаммад Фарвий бизга айтди, Молик ибн Анас бизга айтди, Ибн Шиҳобдан, Молик ибн Авс ибнул-Ҳадасондан — Муҳаммад ибн Жубайр менга унинг шу ҳадисидан бир (парчани) эслатган эди, мен жўнаб Молик ибн Авснинг олдига кирдим ва ундан ўша ҳадис ҳақида сўрадим. Молик деди: Мен кундуз кўтарилган (чошт) пайтда оилам (орасида) ўтирганимда, бирдан Умар ибн Хаттобнинг элчиси олдимга келиб: «Амирул-мўмининга жавоб бер (кел)», деди. Мен у билан жўнадим, токи Умарнинг олдига кирдим, у сўкисиз (яланг) сўрида ўтирган эди, унинг билан у (сўри) ўртасида тўшак йўқ, чарм ёстиққа суянган эди. Мен унга салом бердим, сўнг ўтирдим. У: «Эй Мол(ик), бизга сенинг қавмингдан бир неча хонадон аҳли келди, мен улар учун бир оз (мол) беришга буюрдим; уни олиб, улар орасида тақсимла», деди. Мен: «Эй амирул-мўминин, буни мендан бошқага буюрсанг (яхши бўларди)», дедим. У: «Уни ол, эй киши!», деди. Мен унинг ёнида ўтирганимда, эшигбони Ярфа келиб: «Усмон, Абдураҳмон ибн Авф, Зубайр ва Саъд ибн Абу Ваққос (киришга) изн сўраяптилар, (хоҳлайсанми)?», деди. У: «Ҳа», деди ва уларга изн берди, улар кириб салом бердилар ва ўтирдилар. Сўнг Ярфа бироз (кутиб) ўтирди, кейин: «Али ва Аббос (киришини хоҳлайсанми)?», деди. У: «Ҳа», деди ва иккаласига изн берди, улар кириб салом бердилар ва ўтирдилар. Аббос: «Эй амирул-мўминин, мен билан бу (Али) ўртамизни ҳукм қил», деди. Улар иккаласи Аллаҳ ўз Расули соллаллаҳу алайҳи васалламга Бану Назирдан файъ қилиб берган (мол) ҳақида тортишар эдилар. Гуруҳ — Усмон ва шериклари: «Эй амирул-мўминин, улар ўртасини ҳукм қил, бирини иккинчисидан роҳатлантир», дедилар. Умар: «Шошманглар! Сизлардан Аллаҳни — Унинг изни билан осмон ва ер тик турадиган Зотни — ўртага қўйиб сўрайман: биласизми, Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: ‹Бизга мерос қолдирилмайди, биз қолдирган нарса садақадир›, дедими? Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам ўзини назарда тутган эди», деди. Гуруҳ: «У буни айтган», дедилар. Сўнг Умар Али ва Аббосга юзланиб: «Сизлардан Аллаҳни ўртага қўйиб сўрайман: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам буни айтганини биласизми?», деди. Улар: «У буни айтган», дедилар. Умар: «Мен сизларга бу иш ҳақида айтаман: Аллаҳ ўз Расули соллаллаҳу алайҳи васалламга бу файъда бир нарсани хос қилдики, уни ундан бошқа ҳеч кимга бермади», — сўнг ўқиди: «Аллаҳ улардан ўз Расулига қайтарган (файъ) нарса...» — «...қодир» (сўзигача) — «Бу Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга холис (хос) эди. Аллаҳга қасамки, у уни сизларни қолдириб (ўзига) олмади ва сизлардан устун (қўйиб) афзал кўрмади; уни сизларга ҳам берган ва уни сизлар орасида тарқатган, токи ундан мана шу мол қолган. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам ўз аҳлига бу молдан йиллик нафақаларини сарфлар, сўнг қолганини олиб, уни Аллаҳнинг моли (сарфланадиган) жойига қўяр эди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам буни бутун ҳаёти давомида (шундай) қилди. Сизлардан Аллаҳни ўртага қўйиб сўрайман: буни биласизми?», деди. Улар: «Ҳа», дедилар. Сўнг Али ва Аббосга: «Сизлардан Аллаҳни ўртага қўйиб сўрайман: буни биласизми?», деди. Умар деди: Сўнг Аллаҳ ўз Набийси соллаллаҳу алайҳи васалламни вафот эттирди. Абу Бакр: ‹Мен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг валийсиман (ўринбосариман)›, деди ва уни (бу молни) Абу Бакр олди, унда Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам қилган (иш)ни қилди. Аллаҳ билади, у унда ростгўй, яхшилик қилувчи, тўғри йўлда, ҳаққа эргашувчи эди. Сўнг Аллаҳ Абу Бакрни вафот эттирди, мен Абу Бакрнинг валийси (ўринбосари) бўлдим. Уни амирлигимнинг икки йили давомида олдим, унда Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам қилган (иш)ни ва Абу Бакр қилган (иш)ни қилдим. Аллаҳ билади, мен унда ростгўй, яхшилик қилувчи, тўғри йўлда, ҳаққа эргашувчиман. Сўнг сизлар иккингиз олдимга келиб мен билан гаплашдингиз, сизларнинг сўзингиз бир, ишингиз бир. Эй Аббос, сен олдимга келиб жиянингдан ўз улушингни сўрадинг; бу (Али) келиб хотинининг отасидан (қолган) улушини (сўради). Мен иккингизга: ‹Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: ‹Бизга мерос қолдирилмайди, биз қолдирган нарса садақадир›, деди›, дедим. Сўнг уни сизларга топшириш менга маъқул бўлганда: ‹Агар хоҳласангиз, уни сизларга шу шарт билан топшираман — зиммангизда Аллаҳнинг аҳди ва мисоқи (кафолати) бўлсин, унда Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам қилган, Абу Бакр қилган ва мен уни бошқарганимдан бери қилган (иш)ни қиласизлар›, дедим. Сизлар: ‹Уни бизга топшир›, дедингиз. Мен шу шарт билан уни сизларга топширдим. Сизлардан Аллаҳни ўртага қўйиб сўрайман: мен уни уларга шу (шарт) билан топширдимми?». Гуруҳ: «Ҳа», дедилар. Сўнг Али ва Аббосга юзланиб: «Сизлардан Аллаҳни ўртага қўйиб сўрайман: мен уни сизларга шу (шарт) билан топширдимми?», деди. Улар: «Ҳа», дедилар. У: «Сизлар мендан бундан бошқа ҳукмни сўраяпсизларми? Изни билан осмон ва ер тик турадиган Аллаҳга қасамки, мен унда бундан бошқа ҳукм чиқармайман. Агар сиз иккингиз уни (бошқаришга) ожизлик қилсангиз, уни менга топширинглар, мен уни сизлар учун кифоя қиламан (бошқараман)», деди.