حَدَّثَنَا عَبْدَانُ، أَخْبَرَنَا عَبْدُ اللَّهِ، أَخْبَرَنَا يُونُسُ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، قَالَ أَخْبَرَنِي عَلِيُّ بْنُ الْحُسَيْنِ، أَنَّ حُسَيْنَ بْنَ عَلِيٍّ، عَلَيْهِمَا السَّلاَمُ أَخْبَرَهُ أَنَّ عَلِيًّا قَالَ كَانَتْ لِي شَارِفٌ مِنْ نَصِيبِي مِنَ الْمَغْنَمِ يَوْمَ بَدْرٍ، وَكَانَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم أَعْطَانِي شَارِفًا مِنَ الْخُمُسِ، فَلَمَّا أَرَدْتُ أَنْ أَبْتَنِيَ بِفَاطِمَةَ بِنْتِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَاعَدْتُ رَجُلاً صَوَّاغًا مِنْ بَنِي قَيْنُقَاعَ، أَنْ يَرْتَحِلَ مَعِيَ فَنَأْتِيَ بِإِذْخِرٍ أَرَدْتُ أَنْ أَبِيعَهُ الصَّوَّاغِينَ، وَأَسْتَعِينَ بِهِ فِي وَلِيمَةِ عُرْسِي، فَبَيْنَا أَنَا أَجْمَعُ لِشَارِفَىَّ مَتَاعًا مِنَ الأَقْتَابِ وَالْغَرَائِرِ وَالْحِبَالِ، وَشَارِفَاىَ مُنَاخَانِ إِلَى جَنْبِ حُجْرَةِ رَجُلٍ مِنَ الأَنْصَارِ، رَجَعْتُ حِينَ جَمَعْتُ مَا جَمَعْتُ، فَإِذَا شَارِفَاىَ قَدِ اجْتُبَّ أَسْنِمَتُهُمَا وَبُقِرَتْ خَوَاصِرُهُمَا، وَأُخِذَ مِنْ أَكْبَادِهِمَا، فَلَمْ أَمْلِكْ عَيْنَىَّ حِينَ رَأَيْتُ ذَلِكَ الْمَنْظَرَ مِنْهُمَا، فَقُلْتُ مَنْ فَعَلَ هَذَا فَقَالُوا فَعَلَ حَمْزَةُ بْنُ عَبْدِ الْمُطَّلِبِ، وَهْوَ فِي هَذَا الْبَيْتِ فِي شَرْبٍ مِنَ الأَنْصَارِ. فَانْطَلَقْتُ حَتَّى أَدْخُلَ عَلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَعِنْدَهُ زَيْدُ بْنُ حَارِثَةَ، فَعَرَفَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فِي وَجْهِي الَّذِي لَقِيتُ، فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " مَا لَكَ " فَقُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهَ، مَا رَأَيْتُ كَالْيَوْمِ قَطُّ، عَدَا حَمْزَةُ عَلَى نَاقَتَىَّ، فَأَجَبَّ أَسْنِمَتَهُمَا وَبَقَرَ خَوَاصِرَهُمَا، وَهَا هُوَ ذَا فِي بَيْتٍ مَعَهُ شَرْبٌ. فَدَعَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم بِرِدَائِهِ فَارْتَدَى ثُمَّ انْطَلَقَ يَمْشِي، وَاتَّبَعْتُهُ أَنَا وَزَيْدُ بْنُ حَارِثَةَ حَتَّى جَاءَ الْبَيْتَ الَّذِي فِيهِ حَمْزَةُ، فَاسْتَأْذَنَ فَأَذِنُوا لَهُمْ فَإِذَا هُمْ شَرْبٌ، فَطَفِقَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَلُومُ حَمْزَةَ فِيمَا فَعَلَ، فَإِذَا حَمْزَةُ قَدْ ثَمِلَ مُحْمَرَّةً عَيْنَاهُ، فَنَظَرَ حَمْزَةُ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم، ثُمَّ صَعَّدَ النَّظَرَ فَنَظَرَ إِلَى رُكْبَتِهِ، ثُمَّ صَعَّدَ النَّظَرَ فَنَظَرَ إِلَى سُرَّتِهِ، ثُمَّ صَعَّدَ النَّظَرَ فَنَظَرَ إِلَى وَجْهِهِ ثُمَّ قَالَ حَمْزَةُ هَلْ أَنْتُمْ إِلاَّ عَبِيدٌ لأَبِي فَعَرَفَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَنَّهُ قَدْ ثَمِلَ، فَنَكَصَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم عَلَى عَقِبَيْهِ الْقَهْقَرَى وَخَرَجْنَا مَعَهُ.
Абдон бизга айтди, Абдуллаҳ бизга хабар берди, Юнус бизга хабар берди, Зуҳрийдан, у деди: Али ибнул-Ҳусайн менга хабар берди, Ҳусайн ибн Али алайҳимассалом унга хабар бердики, Али деди: Менда Бадр куни ўлжадан тегишимдан бир кекса туя (шориф) бор эди, Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам ҳам менга хумсдан бир кекса туя берган эди. Мен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг қизи Фотима билан (уй)ланмоқчи (қовушмоқчи) бўлганимда, Бану Қайнуқўдан бир заргар киши билан у мен билан бирга жўнаши ва изхир (ўти) келтиришимиз ҳақида ваъдалашдим — мен уни заргарларга сотиб, тўйим зиёфатида ундан ёрдам олмоқчи эдим. Мен икки кекса туям учун тўқимлар, қоплар ва арқонлардан асбоб йиғаётганимда — икки туям ансорлардан бир кишининг ҳужраси ёнида чўктирилган эди — йиғадиганимни йиғиб қайтдим, бирдан икки туямнинг ўркачлари кесилган, биқинлари ёрилган ва жигарларидан олинган эди. Мен улардан ўша манзарани кўрганимда, кўзларимни (ёшини) тута олмадим. Мен: «Буни ким қилди?», дедим. Улар: «Буни Ҳамза ибн Абдулмутталиб қилди, у мана шу уйда ансорлардан (бир гуруҳ) билан ичкилик (мажлиси)да», дедилар. Мен жўнадим, токи Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдига кирдим, унинг ёнида Зайд ибн Ҳориса бор эди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам юзимда мен дуч келган (нарсани) таниди ва: «Сенга нима бўлди?», деди. Мен: «Эй Расулуллаҳ, мен бугунгидек (нарсани) ҳеч кўрмаганман: Ҳамза икки туямга тажовуз қилиб, ўркачларини кесибди, биқинларини ёрибди, мана, у шу уйда, ёнида ичувчилар (бор)», дедим. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам ридосини сўраб, кийди, сўнг юриб жўнади, мен ва Зайд ибн Ҳориса унга эргашдик, токи Ҳамза бўлган уйга келди. (Набий) изн сўради, улар уларга изн бердилар, улар ичкиликда эдилар. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам Ҳамзани қилган иши ҳақида койий бошлади. Ҳамза эса маст бўлиб қолган, кўзлари қизарган эди. Ҳамза Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга қаради, сўнг нигоҳини кўтариб тиззасига қаради, сўнг нигоҳини кўтариб киндигига қаради, сўнг нигоҳини кўтариб юзига қаради, кейин Ҳамза: «Сизлар отамнинг қулларидан ўзга (нима)сиз?!», деди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам унинг маст бўлиб қолганини билди, шунда Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам орқаси билан тисарилиб чекинди, биз ҳам у билан чиқдик.