حَدَّثَنَا عَبْدَانُ، أَخْبَرَنَا عَبْدُ اللَّهِ، أَخْبَرَنَا يُونُسُ،. حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ صَالِحٍ، حَدَّثَنَا عَنْبَسَةُ، حَدَّثَنَا يُونُسُ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، أَخْبَرَنَا عَلِيُّ بْنُ حُسَيْنٍ، أَنَّ حُسَيْنَ بْنَ عَلِيٍّ ـ عَلَيْهِمُ السَّلاَمُ ـ أَخْبَرَهُ أَنَّ عَلِيًّا قَالَ كَانَتْ لِي شَارِفٌ مِنْ نَصِيبِي مِنَ الْمَغْنَمِ يَوْمَ بَدْرٍ، وَكَانَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم أَعْطَانِي مِمَّا أَفَاءَ اللَّهُ عَلَيْهِ مِنَ الْخُمُسِ يَوْمَئِذٍ، فَلَمَّا أَرَدْتُ أَنْ أَبْتَنِيَ بِفَاطِمَةَ ـ عَلَيْهَا السَّلاَمُ ـ بِنْتِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَاعَدْتُ رَجُلاً صَوَّاغًا فِي بَنِي قَيْنُقَاعَ أَنْ يَرْتَحِلَ مَعِي فَنَأْتِيَ بِإِذْخِرٍ، فَأَرَدْتُ أَنْ أَبِيعَهُ مِنَ الصَّوَّاغِينَ فَنَسْتَعِينَ بِهِ فِي وَلِيمَةِ عُرْسِي، فَبَيْنَا أَنَا أَجْمَعُ لِشَارِفَىَّ مِنَ الأَقْتَابِ وَالْغَرَائِرِ وَالْحِبَالِ، وَشَارِفَاىَ مُنَاخَانِ إِلَى جَنْبِ حُجْرَةِ رَجُلٍ مِنَ الأَنْصَارِ، حَتَّى جَمَعْتُ مَا جَمَعْتُ فَإِذَا أَنَا بِشَارِفَىَّ قَدْ أُجِبَّتْ أَسْنِمَتُهَا، وَبُقِرَتْ خَوَاصِرُهُمَا، وَأُخِذَ مِنْ أَكْبَادِهِمَا، فَلَمْ أَمْلِكْ عَيْنَىَّ حِينَ رَأَيْتُ الْمَنْظَرَ، قُلْتُ مَنْ فَعَلَ هَذَا قَالُوا فَعَلَهُ حَمْزَةُ بْنُ عَبْدِ الْمُطَّلِبِ، وَهْوَ فِي هَذَا الْبَيْتِ، فِي شَرْبٍ مِنَ الأَنْصَارِ، عِنْدَهُ قَيْنَةٌ وَأَصْحَابُهُ فَقَالَتْ فِي غِنَائِهَا أَلاَ يَا حَمْزَ لِلشُّرُفِ النِّوَاءِ، فَوَثَبَ حَمْزَةُ إِلَى السَّيْفِ، فَأَجَبَّ أَسْنِمَتَهُمَا، وَبَقَرَ خَوَاصِرَهُمَا، وَأَخَذَ مِنْ أَكْبَادِهِمَا قَالَ عَلِيٌّ فَانْطَلَقْتُ حَتَّى أَدْخُلَ عَلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَعِنْدَهُ زَيْدُ بْنُ حَارِثَةَ، وَعَرَفَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم الَّذِي لَقِيتُ فَقَالَ " مَا لَكَ ". قُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ، مَا رَأَيْتُ كَالْيَوْمِ، عَدَا حَمْزَةُ عَلَى نَاقَتَىَّ، فَأَجَبَّ أَسْنِمَتَهُمَا، وَبَقَرَ خَوَاصِرَهُمَا وَهَا هُوَ ذَا فِي بَيْتٍ مَعَهُ شَرْبٌ، فَدَعَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم بِرِدَائِهِ، فَارْتَدَى ثُمَّ انْطَلَقَ يَمْشِي، وَاتَّبَعْتُهُ أَنَا وَزَيْدُ بْنُ حَارِثَةَ، حَتَّى جَاءَ الْبَيْتَ الَّذِي فِيهِ حَمْزَةُ، فَاسْتَأْذَنَ عَلَيْهِ فَأُذِنَ لَهُ، فَطَفِقَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم يَلُومُ حَمْزَةَ فِيمَا فَعَلَ، فَإِذَا حَمْزَةُ ثَمِلٌ مُحْمَرَّةٌ عَيْنَاهُ، فَنَظَرَ حَمْزَةُ إِلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم ثُمَّ صَعَّدَ النَّظَرَ، فَنَظَرَ إِلَى رُكْبَتِهِ، ثُمَّ صَعَّدَ النَّظَرَ، فَنَظَرَ إِلَى وَجْهِهِ، ثُمَّ قَالَ حَمْزَةُ وَهَلْ أَنْتُمْ إِلاَّ عَبِيدٌ لأَبِي فَعَرَفَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم أَنَّهُ ثَمِلٌ، فَنَكَصَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم عَلَى عَقِبَيْهِ الْقَهْقَرَى، فَخَرَجَ وَخَرَجْنَا مَعَهُ.
Абдон бизга айтди, Абдуллаҳ бизга хабар берди, Юнус бизга хабар берди; (ва) Аҳмад ибн Солиҳ бизга айтди, Анбаса бизга айтди, Юнус бизга айтди, Зуҳрийдан, Али ибн Ҳусайн бизга хабар берди: Ҳусайн ибн Али алайҳимассалом унга хабар берди: Али деди: Менда Бадр куни ғаниматдан улушимдан бир кекса (урғочи) туя (шориф) бор эди, ва Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам менга ўша кунда Аллаҳ унга файъ қилган хумсдан (ҳам) берган эди. Мен Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг қизи Фотима алайҳассалом билан қовушмоқчи (уйланмоқчи) бўлганимда, Бану Қайнуқўдаги бир заргар киши билан — у мен билан кетсин ва биз изхир (ўсимлик) келтирсак деб — ваъда қилдим; мен уни заргарларга сотиб, уни тўй ош(валима)имда ёрдам (харажат) қилишни истадим. Мен ўша икки туям учун эгар-жабдуқлар, қоплар ва арқонларни жамлаб турган пайтимда — икки туям Ансордан бир кишинин ҳужраси ёнида чўктирилган эди — мен жамлаганимни жамлаганимда, бирдан мен икки туям — ўркачлари кесилган, биқинлари ёрилган ва жигарларидан олинган ҳолда (кўрдим)! Мен ўша манзарани кўрганимда, кўзларимни (ёшини) тутолмадим. Мен: «Буни ким қилди?», дедим. Улар: «Буни Ҳамза ибн Абдулмутталиб қилди, у мана шу уйда, Ансордан бир (шароб) ичувчилар (жамоаси) ичида; унинг ёнида бир куйчи чўри ва шериклари бор», дедилар. У (чўри) ўз ашуласида: «Эй Ҳамза, семиз кекса туяларга (қара, уларни сўй)!», деди. Шунда Ҳамза қиличга сапчиди ва уларнинг ўркачларини кесди, биқинларини ёрди ва жигарларидан олди. Али деди: Мен кетдим, токи Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдига кирдим, унинг ёнида Зайд ибн Ҳориса бор эди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам мен учратган (мушкулни) юзимдан таниди ва: «Сенга нима бўлган?», деди. Мен: «Эй Расулуллаҳ, мен бугунги кабини (мусибат) кўрмадим; Ҳамза икки туямга ҳужум қилди, уларнинг ўркачларини кесди, биқинларини ёрди; мана у — бир уйда, у билан (шароб) ичувчилар бор», дедим. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам ўз ридосини сўради, уни кийди, сўнг юриб кетди, мен ва Зайд ибн Ҳориса унинг ортидан эргашдик, токи ичида Ҳамза бўлган уйга келди. (Набий) унга (киришга) изн сўради, унга изн берилди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам Ҳамзани қилган ишида коя бошлади. Бирдан Ҳамза маст, кўзлари қизарган эди. Ҳамза Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга қаради, сўнг назарини кўтарди, унинг тиззасига қаради, сўнг назарини кўтарди, унинг юзига қаради, сўнг Ҳамза: «Сизлар менинг отам (уруғимнинг) қулларидан бошқа нарса эмассизлар (ким бўлибсизлар)?!», деди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам унинг маст эканини билди ва Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам икки товонига орқага (чекиниб) қайтди, чиқди, биз ҳам у билан чиқдик.