Намозларни, айниқса ўрта намозни сақлаш

Payg'ambarning Qur'an tafsiri · 4 ҳадис

باب ‏ {‏حَافِظُوا عَلَى الصَّلَوَاتِ وَالصَّلاَةِ الْوُسْطَى‏} ‏

حَدَّثَنِي أُمَيَّةُ بْنُ بِسْطَامٍ، حَدَّثَنَا يَزِيدُ بْنُ زُرَيْعٍ، عَنْ حَبِيبٍ، عَنِ ابْنِ أَبِي مُلَيْكَةَ، قَالَ ابْنُ الزُّبَيْرِ قُلْتُ لِعُثْمَانَ بْنِ عَفَّانَ ‏{‏وَالَّذِينَ يُتَوَفَّوْنَ مِنْكُمْ وَيَذَرُونَ أَزْوَاجًا‏}‏ قَالَ قَدْ نَسَخَتْهَا الآيَةُ الأُخْرَى فَلِمَ تَكْتُبُهَا أَوْ تَدَعُهَا قَالَ يَا ابْنَ أَخِي، لاَ أُغَيِّرُ شَيْئًا مِنْهُ مِنْ مَكَانِهِ‏.‏

Умайя ибн Бистом менга айтди, Язид ибн Зурайъ бизга айтди, у Ҳабибдан, у Ибн Абу Мулайкадан: Ибн аз-Зубайр деди: Мен Усмон ибн Аффонга дедим: «Ва сизлардан вафот этиб, завжалар қолдирадиганлар...» (ояти ҳақида) — у деди: «Уни бошқа оят бекор қилди, нима учун уни ёзасан ёки қолдирасан?» У (Усмон) деди: «Эй жияним, мен ундан ҳеч нарсани ўрнидан ўзгартирмайман.»

حَدَّثَنَا إِسْحَاقُ، حَدَّثَنَا رَوْحٌ، حَدَّثَنَا شِبْلٌ، عَنِ ابْنِ أَبِي نَجِيحٍ، عَنْ مُجَاهِدٍ، ‏{‏وَالَّذِينَ يُتَوَفَّوْنَ مِنْكُمْ وَيَذَرُونَ أَزْوَاجًا‏}‏ قَالَ كَانَتْ هَذِهِ الْعِدَّةُ تَعْتَدُّ عِنْدَ أَهْلِ زَوْجِهَا وَاجِبٌ، فَأَنْزَلَ اللَّهُ ‏{‏وَالَّذِينَ يُتَوَفَّوْنَ مِنْكُمْ وَيَذَرُونَ أَزْوَاجًا وَصِيَّةً لأَزْوَاجِهِمْ مَتَاعًا إِلَى الْحَوْلِ غَيْرَ إِخْرَاجٍ فَإِنْ خَرَجْنَ فَلاَ جُنَاحَ عَلَيْكُمْ فِيمَا فَعَلْنَ فِي أَنْفُسِهِنَّ مِنْ مَعْرُوفٍ‏}‏ قَالَ جَعَلَ اللَّهُ لَهَا تَمَامَ السَّنَةِ سَبْعَةَ أَشْهُرٍ وَعِشْرِينَ لَيْلَةً وَصِيَّةً، إِنْ شَاءَتْ سَكَنَتْ فِي وَصِيَّتِهَا، وَإِنْ شَاءَتْ خَرَجَتْ، وَهْوَ قَوْلُ اللَّهِ تَعَالَى ‏{‏غَيْرَ إِخْرَاجٍ فَإِنْ خَرَجْنَ فَلاَ جُنَاحَ عَلَيْكُمْ‏}‏ فَالْعِدَّةُ كَمَا هِيَ وَاجِبٌ عَلَيْهَا‏.‏ زَعَمَ ذَلِكَ عَنْ مُجَاهِدٍ‏.‏ وَقَالَ عَطَاءٌ قَالَ ابْنُ عَبَّاسٍ نَسَخَتْ هَذِهِ الآيَةُ عِدَّتَهَا عِنْدَ أَهْلِهَا، فَتَعْتَدُّ حَيْثُ شَاءَتْ، وَهْوَ قَوْلُ اللَّهِ تَعَالَى ‏{‏غَيْرَ إِخْرَاجٍ‏}‏‏.‏ قَالَ عَطَاءٌ إِنْ شَاءَتِ اعْتَدَّتْ عِنْدَ أَهْلِهِ وَسَكَنَتْ فِي وَصِيَّتِهَا، وَإِنْ شَاءَتْ خَرَجَتْ لِقَوْلِ اللَّهِ تَعَالَى ‏{‏فَلاَ جُنَاحَ عَلَيْكُمْ فِيمَا فَعَلْنَ‏}‏‏.‏ قَالَ عَطَاءٌ ثُمَّ جَاءَ الْمِيرَاثُ فَنَسَخَ السُّكْنَى فَتَعْتَدُّ حَيْثُ شَاءَتْ، وَلاَ سُكْنَى لَهَا‏.‏ وَعَنْ مُحَمَّدِ بْنِ يُوسُفَ حَدَّثَنَا وَرْقَاءُ عَنِ ابْنِ أَبِي نَجِيحٍ عَنْ مُجَاهِدٍ بِهَذَا‏.‏ وَعَنِ ابْنِ أَبِي نَجِيحٍ عَنْ عَطَاءٍ عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ قَالَ نَسَخَتْ هَذِهِ الآيَةُ عِدَّتَهَا فِي أَهْلِهَا، فَتَعْتَدُّ حَيْثُ شَاءَتْ لِقَوْلِ اللَّهِ ‏{‏غَيْرَ إِخْرَاجٍ‏}‏ نَحْوَهُ‏.‏

Ишоқ бизга айтди, Равҳ бизга айтди, Шибл бизга айтди, у Ибн Абу Нажиҳдан, у Мужоҳиддан: «Ва сизлардан вафот этиб, завжалар қолдирадиганлар...» — у деди: Бу идда эрининг аҳли ҳузурида ўтказилиши вожиб эди. Шунда Аллаҳ: «Ва сизлардан вафот этиб, завжалар қолдирадиганлар — завжаларига бир йилгача (уйдан) чиқарилмаган ҳолда мато (таъминот) беришни васият қилсинлар. Агар (ўзлари) чиқсалар, улар ўзлари ҳақида маъруф (яхшилик) билан қилган нарсада сизларга гуноҳ йўқ» (оятини) нозил қилди. У деди: Аллаҳ унга бир йилнинг тўлиқини — етти ой йигирма кеча — васият қилди. Агар хоҳласа, ўз васиятида (уйда) туради, хоҳласа чиқади. Бу Аллаҳ таолонинг «чиқарилмаган ҳолда; агар чиқсалар, сизларга гуноҳ йўқ» деган сўзидир. Идда эса ўз ҳолида унга вожибдир. (Рови) буни Мужоҳиддан гумон қилди (ривоят қилди). Ато деди: Ибн Аббос деди: «Бу оят унинг аҳли ҳузуридаги иддасини бекор қилди, у хоҳлаган жойда идда ўтказади.» Бу Аллаҳ таолонинг «чиқарилмаган ҳолда» деган сўзидир. Ато деди: Агар хоҳласа, унинг аҳли ҳузурида идда ўтказиб, ўз васиятида туради, хоҳласа чиқади — Аллаҳ таолонинг «улар қилган нарсада сизларга гуноҳ йўқ» деган сўзи учун. Ато деди: Кейин мерос (ояти) келди ва (уй)да туришни бекор қилди, у хоҳлаган жойда идда ўтказади, унга (эри уйида) туриш (ҳаққи) йўқ. Муҳаммад ибн Юсуфдан: Варқо бизга айтди, у Ибн Абу Нажиҳдан, у Мужоҳиддан шунга (ўхшаш). Ибн Абу Нажиҳдан, у Атодан, у Ибн Аббосдан: У деди: «Бу оят унинг аҳли ичидаги иддасини бекор қилди, у хоҳлаган жойда идда ўтказади» — Аллаҳнинг «чиқарилмаган ҳолда» деган сўзи учун — шунга ўхшаш.

حَدَّثَنَا حِبَّانُ، حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ، أَخْبَرَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ عَوْنٍ، عَنْ مُحَمَّدِ بْنِ سِيرِينَ، قَالَ جَلَسْتُ إِلَى مَجْلِسٍ فِيهِ عُظْمٌ مِنَ الأَنْصَارِ وَفِيهِمْ عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ أَبِي لَيْلَى، فَذَكَرْتُ حَدِيثَ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عُتْبَةَ فِي شَأْنِ سُبَيْعَةَ بِنْتِ الْحَارِثِ، فَقَالَ عَبْدُ الرَّحْمَنِ وَلَكِنَّ عَمَّهُ كَانَ لاَ يَقُولُ ذَلِكَ‏.‏ فَقُلْتُ إِنِّي لَجَرِيءٌ إِنْ كَذَبْتُ عَلَى رَجُلٍ فِي جَانِبِ الْكُوفَةِ‏.‏ وَرَفَعَ صَوْتَهُ، قَالَ ثُمَّ خَرَجْتُ فَلَقِيتُ مَالِكَ بْنَ عَامِرٍ أَوْ مَالِكَ بْنَ عَوْفٍ قُلْتُ كَيْفَ كَانَ قَوْلُ ابْنِ مَسْعُودٍ فِي الْمُتَوَفَّى عَنْهَا زَوْجُهَا وَهْىَ حَامِلٌ فَقَالَ قَالَ ابْنُ مَسْعُودٍ أَتَجْعَلُونَ عَلَيْهَا التَّغْلِيظَ، وَلاَ تَجْعَلُونَ لَهَا الرُّخْصَةَ لَنَزَلَتْ سُورَةُ النِّسَاءِ الْقُصْرَى بَعْدَ الطُّولَى‏.‏ وَقَالَ أَيُّوبُ عَنْ مُحَمَّدٍ لَقِيتُ أَبَا عَطِيَّةَ مَالِكَ بْنَ عَامِرٍ‏.‏

Ҳиббон бизга айтди, Абдуллаҳ бизга айтди, Абдуллаҳ ибн Авн бизга хабар берди, у Муҳаммад ибн Сириндан: У айтди: Мен ичида Ансордан улуғлар бўлган бир мажлисга ўтирдим, уларнинг ичида Абдурраҳмон ибн Абу Лайло бор эди. Мен Абдуллаҳ ибн Утбанинг Субайъа бинт ал-Ҳорис ҳақидаги ҳадисини зикр қилдим. Абдурраҳмон деди: «Лекин унинг амаки(си Ибн Масъуд) буни демас эди.» Мен дедим: «Мен Куфа томонидаги бир киши устидан ёлғон айтсам, жуда жасур (гуноҳкор) бўламан.» У (Абдурраҳмон) овозини кўтарди. У айтди: Кейин мен чиқиб, Молик ибн Омир — ёки Молик ибн Авфни учратдим. Мен дедим: «Ибн Масъуднинг эри вафот этган ҳомиладор аёл ҳақидаги сўзи қандай эди?» У деди: Ибн Масъуд деди: «Унга шиддатни (узун иддани) қўйиб, енгилликни (рухсатни) қўймайсизми? Қисқа Нисо сураси (Талоқ сураси) узунидан (Бақарадан) кейин нозил бўлди (яъни ҳомиладор аёлнинг иддаси туғигунча).» Айюб Муҳаммаддан: «Мен Абу Атийя Молик ибн Омирни учратдим» деди.

حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مُحَمَّدٍ، حَدَّثَنَا يَزِيدُ، أَخْبَرَنَا هِشَامٌ، عَنْ مُحَمَّدٍ، عَنْ عَبِيدَةَ، عَنْ عَلِيٍّ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم‏.‏ حَدَّثَنِي عَبْدُ الرَّحْمَنِ حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ سَعِيدٍ قَالَ هِشَامٌ حَدَّثَنَا قَالَ حَدَّثَنَا مُحَمَّدٌ عَنْ عَبِيدَةَ عَنْ عَلِيٍّ ـ رضى الله عنه ـ أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم قَالَ يَوْمَ الْخَنْدَقِ ‏ "‏ حَبَسُونَا عَنْ صَلاَةِ الْوُسْطَى حَتَّى غَابَتِ الشَّمْسُ مَلأَ اللَّهُ قُبُورَهُمْ وَبُيُوتَهُمْ أَوْ أَجْوَافَهُمْ ـ شَكَّ يَحْيَى ـ نَارًا ‏"‏‏.‏

Абдуллаҳ ибн Муҳаммад бизга айтди, Язид бизга айтди, Ҳишом бизга хабар берди, у Муҳаммаддан, у Абидадан, у Али розияллаҳу анҳудан: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам деди... Абдурраҳмон менга айтди, Яҳё ибн Саид бизга айтди, Ҳишом айтди: бизга айтди, деди: Муҳаммад бизга айтди, у Абидадан, у Али розияллаҳу анҳудан: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам Хандақ куни деди: «Улар бизни ўрта (аср) намоздан тўсдилар, то қуёш ботгунча. Аллаҳ уларнинг қабрларини ва уйларини — ёки: ич-ич(қорин)ларини — Яҳё шубҳа қилди — ўт билан тўлдирсин.»