باب زَوَاجِ زَيْنَبَ بِنْتِ جَحْشٍ وَنُزُولِ الْحِجَابِ وَإِثْبَاتِ وَلِيمَةِ الْعُرْسِ
حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ حَاتِمِ بْنِ مَيْمُونٍ، حَدَّثَنَا بَهْزٌ، ح وَحَدَّثَنِي مُحَمَّدُ بْنُ رَافِعٍ، حَدَّثَنَا أَبُو النَّضْرِ، هَاشِمُ بْنُ الْقَاسِمِ قَالاَ جَمِيعًا حَدَّثَنَا سُلَيْمَانُ بْنُ الْمُغِيرَةِ، عَنْ ثَابِتٍ، عَنْ أَنَسٍ، وَهَذَا حَدِيثُ بَهْزٍ قَالَ لَمَّا انْقَضَتْ عِدَّةُ زَيْنَبَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم لِزَيْدٍ " فَاذْكُرْهَا عَلَىَّ " . قَالَ فَانْطَلَقَ زَيْدٌ حَتَّى أَتَاهَا وَهْىَ تُخَمِّرُ عَجِينَهَا قَالَ فَلَمَّا رَأَيْتُهَا عَظُمَتْ فِي صَدْرِي حَتَّى مَا أَسْتَطِيعُ أَنْ أَنْظُرَ إِلَيْهَا أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم ذَكَرَهَا فَوَلَّيْتُهَا ظَهْرِي وَنَكَصْتُ عَلَى عَقِبِي فَقُلْتُ يَا زَيْنَبُ أَرْسَلَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَذْكُرُكِ . قَالَتْ مَا أَنَا بِصَانِعَةٍ شَيْئًا حَتَّى أُوَامِرَ رَبِّي . فَقَامَتْ إِلَى مَسْجِدِهَا وَنَزَلَ الْقُرْآنُ وَجَاءَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَدَخَلَ عَلَيْهَا بِغَيْرِ إِذْنٍ قَالَ فَقَالَ وَلَقَدْ رَأَيْتُنَا أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَطْعَمَنَا الْخُبْزَ وَاللَّحْمَ حِينَ امْتَدَّ النَّهَارُ فَخَرَجَ النَّاسُ وَبَقِيَ رِجَالٌ يَتَحَدَّثُونَ فِي الْبَيْتِ بَعْدَ الطَّعَامِ فَخَرَجَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَاتَّبَعْتُهُ فَجَعَلَ يَتَتَبَّعُ حُجَرَ نِسَائِهِ يُسَلِّمُ عَلَيْهِنَّ وَيَقُلْنَ يَا رَسُولَ اللَّهِ كَيْفَ وَجَدْتَ أَهْلَكَ قَالَ فَمَا أَدْرِي أَنَا أَخْبَرْتُهُ أَنَّ الْقَوْمَ خَرَجُوا أَوْ أَخْبَرَنِي - قَالَ - فَانْطَلَقَ حَتَّى دَخَلَ الْبَيْتَ فَذَهَبْتُ أَدْخُلُ مَعَهُ فَأَلْقَى السِّتْرَ بَيْنِي وَبَيْنَهُ وَنَزَلَ الْحِجَابُ قَالَ وَوُعِظَ الْقَوْمُ بِمَا وُعِظُوا بِهِ . زَادَ ابْنُ رَافِعٍ فِي حَدِيثِهِ { لاَ تَدْخُلُوا بُيُوتَ النَّبِيِّ إِلاَّ أَنْ يُؤْذَنَ لَكُمْ إِلَى طَعَامٍ غَيْرَ نَاظِرِينَ إِنَاهُ} إِلَى قَوْلِهِ { وَاللَّهُ لاَ يَسْتَحْيِي مِنَ الْحَقِّ}
Бизга Муҳаммад ибн Ҳотим ибн Маймун ривоят қилди, бизга Баҳз ривоят қилди; (ҳ) ва менга Муҳаммад ибн Рофиъ ривоят қилди, бизга Абу ан-Назр Ҳошим ибн ал-Қосим ривоят қилди — иккаласи: бизга Сулаймон ибн ал-Муғира Собитдан, у Анасдан ривоят қилди, дедилар; бу — Баҳзнинг ҳадиси; у деди: Зайнабнинг иддаси тугаганда, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) Зайдга: «Уни менга (совчилик билан) зикр қил (сўра)» деди. (Анас) деди: Зайд кетди, ҳатто унга келди — у хамирини хамиртуруш билан ачитаётган эди. (Зайд) деди: Мен уни кўрганимда, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) уни зикр қилгани (сабабли) у менинг кўксимда (қалбимда) шунчалик улуғайди-ки, мен унга қарашга қодир бўлмадим. Шунда мен унга орқамни ўгирдим ва товонларимда орқага тисарилдим, сўнг: «Эй Зайнаб, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) сени (совчилик билан) зикр қилиб (одам) юборди» дедим. У: «Мен Роббимга маслаҳат солмагунча ҳеч нарса қилмайман» деди. Сўнг у ўз намозгоҳига турди (намоз ўқиди), Қуръан нозил бўлди ва Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) келиб, унга изнсиз кирди. (Анас) деди: У деди: Мен ўзимизни (эслайман): Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) бизни кун кўтарилганда нон ва гўшт билан овқатлантирди, одамлар чиқди, аммо баъзи эркаклар таомдан кейин уйда суҳбатлашиб қолдилар. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) чиқди, мен эргашдим; у аёллари ҳужраларини айланиб, уларга салом бера бошлади, улар: «Ё Расулуллаҳ, аҳлингизни қандай топдингиз?» дердилар. (Анас) деди: Мен қавм чиқди деб уни (хабар) билдирдими ёки у мени билдирдими — билмайман. (Анас) деди: У кетди, ҳатто уйга кирди; мен ҳам у билан кирмоқчи бўлдим, аммо у мен билан ўртасига пардани ташлади ва ҳижоб (ояти) нозил бўлди. (Анас) деди: Қавм ўзлари ваъз қилинган (оят) билан ваъз қилинди. Ибн Рофиъ ўз ҳадисида (шуни) қўшди: ‹Набийнинг уйларига — таомга, унинг пишишини кутмаган ҳолда — сизларга изн берилмаса, кирманглар...› то ‹Аллаҳ ҳақ (ни айтиш)дан уялмайди› деган сўзигача.
حَدَّثَنَا أَبُو الرَّبِيعِ الزَّهْرَانِيُّ، وَأَبُو كَامِلٍ فُضَيْلُ بْنُ حُسَيْنٍ وَقُتَيْبَةُ بْنُ سَعِيدٍ قَالُوا حَدَّثَنَا حَمَّادٌ، - وَهُوَ ابْنُ زَيْدٍ - عَنْ ثَابِتٍ، عَنْ أَنَسٍ، - وَفِي رِوَايَةِ أَبِي كَامِلٍ سَمِعْتُ أَنَسًا، - قَالَ مَا رَأَيْتُ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَوْلَمَ عَلَى امْرَأَةٍ - وَقَالَ أَبُو كَامِلٍ عَلَى شَىْءٍ - مِنْ نِسَائِهِ مَا أَوْلَمَ عَلَى زَيْنَبَ فَإِنَّهُ ذَبَحَ شَاةً .
Бизга Абур-Робиъ аз-Заҳроний, Абу Комил Фузайл ибн Ҳусайн ва Қутайба ибн Саид ривоят қилиб: бизга Ҳаммод — у ибн Зайд — Собитдан, у Анасдан ривоят қилди, дедилар — Абу Комилнинг ривоятида: «Мен Анасни эшитдим» (дейилган) — у деди: Мен Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)ни ўз аёлларидан бирортасига — Абу Комил: «бирор нарса билан» деди — Зайнабга валима қилганидек валима қилганини кўрмадим; чунки у (Зайнаб учун) бир қўй сўйди.
حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ عَمْرِو بْنِ عَبَّادِ بْنِ جَبَلَةَ بْنِ أَبِي رَوَّادٍ، وَمُحَمَّدُ بْنُ بَشَّارٍ، قَالاَ حَدَّثَنَا مُحَمَّدٌ، - وَهُوَ ابْنُ جَعْفَرٍ - حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، عَنْ عَبْدِ الْعَزِيزِ بْنِ صُهَيْبٍ، قَالَ سَمِعْتُ أَنَسَ بْنَ مَالِكٍ، يَقُولُ مَا أَوْلَمَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم عَلَى امْرَأَةٍ مِنْ نِسَائِهِ أَكْثَرَ أَوْ أَفْضَلَ مِمَّا أَوْلَمَ عَلَى زَيْنَبَ . فَقَالَ ثَابِتٌ الْبُنَانِيُّ بِمَا أَوْلَمَ قَالَ أَطْعَمَهُمْ خُبْزًا وَلَحْمًا حَتَّى تَرَكُوهُ .
Бизга Муҳаммад ибн Амр ибн Аббод ибн Жабала ибн Абу Раввод ва Муҳаммад ибн Башшор ривоят қилиб, иккаласи: бизга Муҳаммад — у ибн Жаъфар — ривоят қилди, бизга Шуъба Абдулазиз ибн Суҳайбдан ривоят қилди, дедилар; у деди: Мен Анас ибн Моликни шундай деяётганини эшитдим: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ўз аёлларидан бирортасига Зайнабга қилган валимадан кўра кўпроқ ёки афзалроқ валима қилмади. Собит ал-Буноний: «У нима билан валима қилди?» деди. У: «Уларга нон ва гўшт едирди, ҳатто улар (тўйиб) тарк этдилар» деди.
حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ حَبِيبٍ الْحَارِثِيُّ، وَعَاصِمُ بْنُ النَّضْرِ التَّيْمِيُّ، وَمُحَمَّدُ بْنُ عَبْدِ الأَعْلَى، كُلُّهُمْ عَنْ مُعْتَمِرٍ، - وَاللَّفْظُ لاِبْنِ حَبِيبٍ - حَدَّثَنَا مُعْتَمِرُ بْنُ سُلَيْمَانَ، قَالَ سَمِعْتُ أَبِي، حَدَّثَنَا أَبُو مِجْلَزٍ، عَنْ أَنَسِ بْنِ مَالِكٍ، قَالَ لَمَّا تَزَوَّجَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم زَيْنَبَ بِنْتَ جَحْشٍ دَعَا الْقَوْمَ فَطَعِمُوا ثُمَّ جَلَسُوا يَتَحَدَّثُونَ - قَالَ - فَأَخَذَ كَأَنَّهُ يَتَهَيَّأُ لِلْقِيَامِ فَلَمْ يَقُومُوا فَلَمَّا رَأَى ذَلِكَ قَامَ فَلَمَّا قَامَ قَامَ مَنْ قَامَ مِنَ الْقَوْمِ . زَادَ عَاصِمٌ وَابْنُ عَبْدِ الأَعْلَى فِي حَدِيثِهِمَا قَالَ فَقَعَدَ ثَلاَثَةٌ وَإِنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم جَاءَ لِيَدْخُلَ فَإِذَا الْقَوْمُ جُلُوسٌ ثُمَّ إِنَّهُمْ قَامُوا فَانْطَلَقُوا - قَالَ - فَجِئْتُ فَأَخْبَرْتُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم أَنَّهُمْ قَدِ انْطَلَقُوا - قَالَ - فَجَاءَ حَتَّى دَخَلَ فَذَهَبْتُ أَدْخُلُ فَأَلْقَى الْحِجَابَ بَيْنِي وَبَيْنَهُ - قَالَ - وَأَنْزَلَ اللَّهُ عَزَّ وَجَلَّ { يَا أَيُّهَا الَّذِينَ آمَنُوا لاَ تَدْخُلُوا بُيُوتَ النَّبِيِّ إِلاَّ أَنْ يُؤْذَنَ لَكُمْ إِلَى طَعَامٍ غَيْرَ نَاظِرِينَ إِنَاهُ} إِلَى قَوْلِهِ { إِنَّ ذَلِكُمْ كَانَ عِنْدَ اللَّهِ عَظِيمًا} .
Бизга Яҳё ибн Ҳабиб ал-Ҳорисий, Осим ибн ан-Назр ат-Таймий ва Муҳаммад ибн Абдул-Аъло ҳаммаси Муътамирдан — лафз Ибн Ҳабибники — ривоят қилди; бизга Муътамир ибн Сулаймон ривоят қилди, у деди: Мен отамни эшитдим, бизга Абу Мижлаз Анас ибн Моликдан ривоят қилди, у деди: Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) Зайнаб бинт Жаҳшга уйланганда, қавмни чақирди, улар овқатланди, сўнг ўтириб суҳбатлаша бошладилар. (Анас) деди: У (Набий) гўё туришга ҳозирланаётгандек қилди, аммо улар турмадилар. У буни кўрганда, турди; у турганда, қавмдан турадиган кишилар турди. Осим ва Ибн Абдул-Аъло ўз ҳадисларида (шуни) қўшди: (Анас) деди: Уч (киши) ўтириб қолди; Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) кирмоқчи бўлиб келди, қараса, қавм ўтирибди; сўнг улар туриб кетдилар. (Анас) деди: Мен келиб, Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га улар кетди деб хабар бердим. (Анас) деди: У келди, ҳатто уйга кирди; мен кирмоқчи бўлдим, аммо у мен билан ўртасига ҳижоб (парда)ни ташлади. (Анас) деди: Аллаҳ азза ва жалла: ‹Эй иймон келтирганлар, Набийнинг уйларига — таомга, унинг пишишини кутмаган ҳолда — сизларга изн берилмаса, кирманглар...› то ‹Албатта бу Аллаҳ ҳузурида улуғ (гуноҳ) эди› деган сўзигача нозил қилди.
وَحَدَّثَنِي عَمْرٌو النَّاقِدُ، حَدَّثَنَا يَعْقُوبُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ بْنِ سَعْدٍ، حَدَّثَنَا أَبِي، عَنْ صَالِحٍ، قَالَ ابْنُ شِهَابٍ إِنَّ أَنَسَ بْنَ مَالِكٍ قَالَ أَنَا أَعْلَمُ النَّاسِ، بِالْحِجَابِ لَقَدْ كَانَ أُبَىُّ بْنُ كَعْبٍ يَسْأَلُنِي عَنْهُ . قَالَ أَنَسٌ أَصْبَحَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم عَرُوسًا بِزَيْنَبَ بِنْتِ جَحْشٍ - قَالَ - وَكَانَ تَزَوَّجَهَا بِالْمَدِينَةِ فَدَعَا النَّاسَ لِلطَّعَامِ بَعْدَ ارْتِفَاعِ النَّهَارِ فَجَلَسَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَجَلَسَ مَعَهُ رِجَالٌ بَعْدَ مَا قَامَ الْقَوْمُ حَتَّى قَامَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَمَشَى فَمَشَيْتُ مَعَهُ حَتَّى بَلَغَ بَابَ حُجْرَةِ عَائِشَةَ ثُمَّ ظَنَّ أَنَّهُمْ قَدْ خَرَجُوا فَرَجَعَ وَرَجَعْتُ مَعَهُ فَإِذَا هُمْ جُلُوسٌ مَكَانَهُمْ فَرَجَعَ فَرَجَعْتُ الثَّانِيَةَ حَتَّى بَلَغَ حُجْرَةَ عَائِشَةَ فَرَجَعَ فَرَجَعْتُ فَإِذَا هُمْ قَدْ قَامُوا فَضَرَبَ بَيْنِي وَبَيْنَهُ بِالسِّتْرِ وَأَنْزَلَ اللَّهُ آيَةَ الْحِجَابِ.
Ва менга Амр ан-Ноқид ривоят қилди, бизга Яъқуб ибн Иброҳим ибн Саъд ривоят қилди, бизга отам Солиҳдан ривоят қилди, Ибн Шиҳоб деди: Анас ибн Молик деди: Мен одамларнинг ҳижоб ҳақида энг билимдониман; Убайй ибн Каъб мендан у ҳақда сўрарди. Анас деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) Зайнаб бинт Жаҳшга куёв бўлиб (уйланган ҳолда) тонгни қарши олди — уни Мадинада уйланган эди — ва кун кўтарилгандан кейин одамларни таомга чақирди. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ўтирди, қавм тургандан кейин ҳам у билан бирга эркаклар ўтирди, ҳатто Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) турди ва юрди, мен ҳам у билан юрдим, ҳатто у Оишанинг ҳужраси эшигига етди. Сўнг у улар чиқди деб ўйлади, қайтди, мен ҳам қайтдим; қараса, улар ҳали ҳам ўз жойларида ўтирибди. У қайтди, мен ҳам иккинчи марта қайтдим, ҳатто Оишанинг ҳужрасига етди, сўнг қайтди, мен ҳам қайтдим, қараса, улар туриб бўлишган эди. Шунда у мен билан ўртасига пардани урди (туширди) ва Аллаҳ ҳижоб оятини нозил қилди.
حَدَّثَنَا قُتَيْبَةُ بْنُ سَعِيدٍ، حَدَّثَنَا جَعْفَرٌ، - يَعْنِي ابْنَ سُلَيْمَانَ - عَنِ الْجَعْدِ أَبِي عُثْمَانَ، عَنْ أَنَسِ بْنِ مَالِكٍ، قَالَ تَزَوَّجَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَدَخَلَ بِأَهْلِهِ - قَالَ - فَصَنَعَتْ أُمِّي أُمُّ سُلَيْمٍ حَيْسًا فَجَعَلَتْهُ فِي تَوْرٍ فَقَالَتْ يَا أَنَسُ اذْهَبْ بِهَذَا إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقُلْ بَعَثَتْ بِهَذَا إِلَيْكَ أُمِّي وَهْىَ تُقْرِئُكَ السَّلاَمَ وَتَقُولُ إِنَّ هَذَا لَكَ مِنَّا قَلِيلٌ يَا رَسُولَ اللَّهِ - قَالَ - فَذَهَبْتُ بِهَا إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقُلْتُ إِنَّ أُمِّي تُقْرِئُكَ السَّلاَمَ وَتَقُولُ إِنَّ هَذَا لَكَ مِنَّا قَلِيلٌ يَا رَسُولَ اللَّهِ . فَقَالَ " ضَعْهُ - ثُمَّ قَالَ - اذْهَبْ فَادْعُ لِي فُلاَنًا وَفُلاَنًا وَفُلاَنًا وَمَنْ لَقِيتَ " . وَسَمَّى رِجَالاً - قَالَ - فَدَعَوْتُ مَنْ سَمَّى وَمَنْ لَقِيتُ . قَالَ قُلْتُ لأَنَسٍ عَدَدَ كَمْ كَانُوا قَالَ زُهَاءَ ثَلاَثِمِائَةٍ . وَقَالَ لِي رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " يَا أَنَسُ هَاتِ التَّوْرَ " . قَالَ فَدَخَلُوا حَتَّى امْتَلأَتِ الصُّفَّةُ وَالْحُجْرَةُ فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " لِيَتَحَلَّقْ عَشَرَةٌ عَشَرَةٌ وَلْيَأْكُلْ كُلُّ إِنْسَانٍ مِمَّا يَلِيهِ " . قَالَ فَأَكَلُوا حَتَّى شَبِعُوا - قَالَ - فَخَرَجَتْ طَائِفَةٌ وَدَخَلَتْ طَائِفَةٌ حَتَّى أَكَلُوا كُلُّهُمْ . فَقَالَ لِي " يَا أَنَسُ ارْفَعْ " . قَالَ فَرَفَعْتُ فَمَا أَدْرِي حِينَ وَضَعْتُ كَانَ أَكْثَرَ أَمْ حِينَ رَفَعْتُ - قَالَ - وَجَلَسَ طَوَائِفُ مِنْهُمْ يَتَحَدَّثُونَ فِي بَيْتِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَرَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم جَالِسٌ وَزَوْجَتُهُ مُوَلِّيَةٌ وَجْهَهَا إِلَى الْحَائِطِ فَثَقُلُوا عَلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَخَرَجَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَسَلَّمَ عَلَى نِسَائِهِ ثُمَّ رَجَعَ فَلَمَّا رَأَوْا رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَدْ رَجَعَ ظَنُّوا أَنَّهُمْ قَدْ ثَقُلُوا عَلَيْهِ - قَالَ - فَابْتَدَرُوا الْبَابَ فَخَرَجُوا كُلُّهُمْ وَجَاءَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم َتَّى أَرْخَى السِّتْرَ وَدَخَلَ وَأَنَا جَالِسٌ فِي الْحُجْرَةِ فَلَمْ يَلْبَثْ إِلاَّ يَسِيرًا حَتَّى خَرَجَ عَلَىَّ . وَأُنْزِلَتْ هَذِهِ الآيَةُ فَخَرَجَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَقَرَأَهُنَّ عَلَى النَّاسِ { يَا أَيُّهَا الَّذِينَ آمَنُوا لاَ تَدْخُلُوا بُيُوتَ النَّبِيِّ إِلاَّ أَنْ يُؤْذَنَ لَكُمْ إِلَى طَعَامٍ غَيْرَ نَاظِرِينَ إِنَاهُ وَلَكِنْ إِذَا دُعِيتُمْ فَادْخُلُوا فَإِذَا طَعِمْتُمْ فَانْتَشِرُوا وَلاَ مُسْتَأْنِسِينَ لِحَدِيثٍ إِنَّ ذَلِكُمْ كَانَ يُؤْذِي النَّبِيَّ} إِلَى آخِرِ الآيَةِ . قَالَ الْجَعْدُ قَالَ أَنَسُ بْنُ مَالِكٍ أَنَا أَحْدَثُ النَّاسِ عَهْدًا بِهَذِهِ الآيَاتِ وَحُجِبْنَ نِسَاءُ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم .
Бизга Қутайба ибн Саид ривоят қилди, бизга Жаъфар — яъни ибн Сулаймон — ал-Жаъд Абу Усмондан, у Анас ибн Моликдан ривоят қилди, у деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) уйланди ва аҳлига (янги келинга) қовушди. (Анас) деди: Онам Умму Сулайм хайс қилди ва уни бир тоғорча (тавр)га солиб: «Эй Анас, буни Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га олиб бор ва: ‹Буни сенга онам юборди ва у сенга салом айтяпти ҳамда: бу биздан сенга оз (нарса), ё Расулуллаҳ, дейяпти›, деб айт» деди. (Анас) деди: Мен уни Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га олиб бордим ва: «Онам сенга салом айтяпти ва: бу биздан сенга оз, ё Расулуллаҳ, дейяпти» дедим. У: «Уни қўй» деди. Сўнг: «Бор, менга фалон, фалон ва фалонни ҳамда учратганингни чақир» деди — ва (баъзи) эркакларнинг номини айтди. (Анас) деди: Мен у номини айтганлари ва учратганларимни чақирдим. (Ровий) деди: Мен Анасга: «Улар сони қанча эди?» дедим. У: «Уч юзга яқин» деди. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) менга: «Эй Анас, тоғорчани келтир» деди. (Анас) деди: Улар соффа ва ҳужра тўлгунча кирдилар. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Ўн-ўндан ҳалқа бўлиб ўтирсинлар ва ҳар бир киши ўз олдидагидан есин» деди. (Анас) деди: Улар тўйгунча едилар. (Анас) деди: Бир тўда чиқди, бир тўда кирди, ҳатто ҳаммаси еб бўлди. У менга: «Эй Анас, кўтар (йиғиштир)» деди. (Анас) деди: Мен кўтардим; уни қўйганимда кўпроқми ёки кўтарганимда кўпроқми — билмайман. (Анас) деди: Улардан баъзи тўдалар Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг уйида суҳбатлашиб ўтирдилар, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ўтирган, завжаси эса юзини деворга ўгирган эди. Улар Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га оғир (малол) бўлдилар, шунда Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) чиқиб, аёлларига салом берди, сўнг қайтди. Улар Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) қайтганини кўрганларида, ўзлари унга оғир бўлдилар деб ўйлаб, эшикка интилдилар ва ҳаммаси чиқди. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) келди, ҳатто пардани тушириб кирди, мен ҳужрада ўтирган эдим. У озгина ўтмасидан олдин менга (қарата) чиқди. Ва мана шу оят нозил қилинган эди; Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) чиқиб, уни одамларга ўқиди: ‹Эй иймон келтирганлар, Набийнинг уйларига — таомга, унинг пишишини кутмаган ҳолда — сизларга изн берилмаса, кирманглар; балки чақирилсангиз, киринглар, таом еб бўлсангиз, тарқаб кетинг ва суҳбатга берилиб (ўтириб) қолманглар; албатта бу Набийга азият беради...› — оят охиригача. Ал-Жаъд деди: Анас ибн Молик: «Мен одамлардан бу оятларни (нозил бўлишига) энг яқин (замонда ҳозир бўлган) кишиман; Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг аёллари (шундан) пурдаланди» деди.