حَدَّثَنِي زُهَيْرُ بْنُ حَرْبٍ، حَدَّثَنَا إِسْحَاقُ بْنُ عِيسَى، حَدَّثَنِي مَالِكٌ، عَنْ أَبِي النَّضْرِ، عَنْ عَامِرِ بْنِ سَعْدٍ، قَالَ سَمِعْتُ أَبِي يَقُولُ، مَا سَمِعْتُ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَقُولُ لِحَىٍّ يَمْشِي أَنَّهُ فِي الْجَنَّةِ إِلاَّ لِعَبْدِ اللَّهِ بْنِ سَلاَمٍ .
Менга Зуҳайр ибн Ҳарб ҳадис айтди, бизга Ишоқ ибн Исо ҳадис айтди, менга Молик Абун-Назрдан, у Омир ибн Саъддан ривоят қилиб айтди: мен отамни шундай деяётганини эшитдим: Мен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламни юриб турган тирик бирор киши ҳақида «у Жаннатдадир» деганларини Абдуллаҳ ибн Саломдан бошқа ҳеч ким ҳақида эшитмадим.
حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ الْمُثَنَّى الْعَنَزِيُّ، حَدَّثَنَا مُعَاذُ بْنُ مُعَاذٍ، حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ عَوْنٍ، عَنْ مُحَمَّدِ بْنِ سِيرِينَ، عَنْ قَيْسِ بْنِ عُبَادٍ، قَالَ كُنْتُ بِالْمَدِينَةِ فِي نَاسٍ فِيهِمْ بَعْضُ أَصْحَابِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَجَاءَ رَجُلٌ فِي وَجْهِهِ أَثَرٌ مِنْ خُشُوعٍ فَقَالَ بَعْضُ الْقَوْمِ هَذَا رَجُلٌ مِنْ أَهْلِ الْجَنَّةِ هَذَا رَجُلٌ مِنْ أَهْلِ الْجَنَّةِ . فَصَلَّى رَكْعَتَيْنِ يَتَجَوَّزُ فِيهِمَا ثُمَّ خَرَجَ فَاتَّبَعْتُهُ فَدَخَلَ مَنْزِلَهُ وَدَخَلْتُ فَتَحَدَّثْنَا فَلَمَّا اسْتَأْنَسَ قُلْتُ لَهُ إِنَّكَ لَمَّا دَخَلْتَ قَبْلُ قَالَ رَجُلٌ كَذَا وَكَذَا قَالَ سُبْحَانَ اللَّهِ مَا يَنْبَغِي لأَحَدٍ أَنْ يَقُولَ مَا لاَ يَعْلَمُ وَسَأُحَدِّثُكَ لِمَ ذَاكَ رَأَيْتُ رُؤْيَا عَلَى عَهْدِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقَصَصْتُهَا عَلَيْهِ رَأَيْتُنِي فِي رَوْضَةٍ - ذَكَرَ سَعَتَهَا وَعُشْبَهَا وَخُضْرَتَهَا - وَوَسْطَ الرَّوْضَةِ عَمُودٌ مِنْ حَدِيدٍ أَسْفَلُهُ فِي الأَرْضِ وَأَعْلاَهُ فِي السَّمَاءِ فِي أَعْلاَهُ عُرْوَةٌ . فَقِيلَ لِي ارْقَهْ . فَقُلْتُ لَهُ لاَ أَسْتَطِيعُ . فَجَاءَنِي مِنْصَفٌ - قَالَ ابْنُ عَوْنٍ وَالْمِنْصَفُ الْخَادِمُ - فَقَالَ بِثِيَابِي مِنْ خَلْفِي - وَصَفَ أَنَّهُ رَفَعَهُ مِنْ خَلْفِهِ بِيَدِهِ - فَرَقِيتُ حَتَّى كُنْتُ فِي أَعْلَى الْعَمُودِ فَأَخَذْتُ بِالْعُرْوَةِ فَقِيلَ لِيَ اسْتَمْسِكْ . فَلَقَدِ اسْتَيْقَظْتُ وَإِنَّهَا لَفِي يَدِي فَقَصَصْتُهَا عَلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ " تِلْكَ الرَّوْضَةُ الإِسْلاَمُ وَذَلِكَ الْعَمُودُ عَمُودُ الإِسْلاَمِ وَتِلْكَ الْعُرْوَةُ عُرْوَةُ الْوُثْقَى وَأَنْتَ عَلَى الإِسْلاَمِ حَتَّى تَمُوتَ " . قَالَ وَالرَّجُلُ عَبْدُ اللَّهِ بْنُ سَلاَمٍ .
Бизга Муҳаммад ибн ал-Мусанно ал-Аназий ҳадис айтди, бизга Муоз ибн Муоз ҳадис айтди, бизга Абдуллаҳ ибн Авн Муҳаммад ибн Сириндан, у Қайс ибн Убоддан ривоят қилиб айтди: Мен Мадинада, орасида Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг баъзи саҳобалари бўлган бир гуруҳ одамлар ичида эдим. Шунда юзида хушуъ (Аллаҳга итоаткорлик) асари бўлган бир киши келди. Жамоадан баъзилари: «Бу киши жаннат аҳлидандир, бу киши жаннат аҳлидандир», дедилар. У икки ракат намозни қисқартириб ўқиди, сўнг чиқди, мен унга эргашдим. У уйига кирди, мен ҳам кирдим ва суҳбатлашдик. У менга унс олгач (яқинлашгач), мен унга: «Сен олдинроқ кирганингда, бир киши шундай-шундай деди», дедим. У: «Субҳаналлаҳ! Ҳеч кимга билмаган нарсасини гапириш тўғри келмайди, мен сенга бунинг сабабини айтиб бераман: Мен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам замонларида бир туш кўриб, уни уларга айтдим. Ўзимни бир боғда кўрдим — унинг кенглигини, ўтини ва кўкаламзорлигини зикр қилди — боғнинг ўртасида темирдан бир устун бор эди, пастки қисми ерда, юқориси осмонда, унинг тепасида бир ҳалқа бор эди. Менга: Унга чиқ, дейилди. Мен унга: Қодир эмасман, дедим. Шунда менга бир минсаф — Ибн Авн деди: минсаф — хизматкордир — келди ва кийимларимни орқамдан (кўтарди) — у уни қўли билан орқасидан кўтарганини таърифлади — шунда мен устуннинг энг тепасига чиқиб, ҳалқани ушладим. Менга: Маҳкам ушла, дейилди. Мен уйғондим, у эса қўлимда эди. Буни Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга айтдим, шунда у: Ўша боғ — Ислом, ўша устун — Ислом устуни, ўша ҳалқа — энг мустаҳкам ҳалқа (урватул-вусқо)дир. Сен ўлгунингча Ислом узра (собит) бўласан, дедилар». У деди: Бу киши Абдуллаҳ ибн Салом эди.
حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ عَمْرِو بْنِ عَبَّادِ بْنِ جَبَلَةَ بْنِ أَبِي رَوَّادٍ، حَدَّثَنَا حَرَمِيُّ بْنُ عُمَارَةَ، حَدَّثَنَا قُرَّةُ بْنُ خَالِدٍ، عَنْ مُحَمَّدِ بْنِ سِيرِينَ، قَالَ قَالَ قَيْسُ بْنُ عُبَادٍ كُنْتُ فِي حَلْقَةٍ فِيهَا سَعْدُ بْنُ مَالِكٍ وَابْنُ عُمَرَ فَمَرَّ عَبْدُ اللَّهِ بْنُ سَلاَمٍ فَقَالُوا هَذَا رَجُلٌ مِنْ أَهْلِ الْجَنَّةِ . فَقُمْتُ فَقُلْتُ لَهُ إِنَّهُمْ قَالُوا كَذَا وَكَذَا . قَالَ سُبْحَانَ اللَّهِ مَا كَانَ يَنْبَغِي لَهُمْ أَنْ يَقُولُوا مَا لَيْسَ لَهُمْ بِهِ عِلْمٌ إِنَّمَا رَأَيْتُ كَأَنَّ عَمُودًا وُضِعَ فِي رَوْضَةٍ خَضْرَاءَ فَنُصِبَ فِيهَا وَفِي رَأْسِهَا عُرْوَةٌ وَفِي أَسْفَلِهَا مِنْصَفٌ - وَالْمِنْصَفُ الْوَصِيفُ - فَقِيلَ لِيَ ارْقَهْ . فَرَقِيتُ حَتَّى أَخَذْتُ بِالْعُرْوَةِ فَقَصَصْتُهَا عَلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " يَمُوتُ عَبْدُ اللَّهِ وَهُوَ آخِذٌ بِالْعُرْوَةِ الْوُثْقَى " .
Бизга Муҳаммад ибн Амр ибн Аббод ибн Жабала ибн Абу Раввод ҳадис айтди, бизга Ҳаррамий ибн Умора ҳадис айтди, бизга Қурра ибн Холид Муҳаммад ибн Сириндан ривоят қилиб айтди: Қайс ибн Убод деди: Мен бир ҳалқада эдим, унда Саъд ибн Молик ва Ибн Умар бор эди. Шунда Абдуллаҳ ибн Салом ўтди ва улар: «Бу киши жаннат аҳлидандир», дедилар. Мен туриб, унга: «Улар шундай-шундай дедилар», дедим. У: «Субҳаналлаҳ! Уларга ўзларида илм бўлмаган нарсани айтишлари тўғри келмасди. Мен фақат гўё бир устун яшил боғга қўйилгандек кўрдим, у унда тикланган эди, тепасида бир ҳалқа, пастида эса бир минсаф — минсаф васиф (ёш хизматкор)дир — бор эди. Менга: Унга чиқ, дейилди. Мен ҳалқани ушлагунимча чиқдим. Буни Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга айтдим, шунда Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: Абдуллаҳ энг мустаҳкам ҳалқани (урватул-вусқони) ушлаган ҳолда ўлади, дедилар».
حَدَّثَنَا قُتَيْبَةُ بْنُ سَعِيدٍ، وَإِسْحَاقُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ، - وَاللَّفْظُ لِقُتَيْبَةَ - حَدَّثَنَا جَرِيرٌ، عَنِ الأَعْمَشِ، عَنْ سُلَيْمَانَ بْنِ مُسْهِرٍ، عَنْ خَرَشَةَ بْنِ الْحُرِّ، قَالَ كُنْتُ جَالِسًا فِي حَلْقَةٍ فِي مَسْجِدِ الْمَدِينَةِ - قَالَ - وَفِيهَا شَيْخٌ حَسَنُ الْهَيْئَةِ وَهُوَ عَبْدُ اللَّهِ بْنُ سَلاَمٍ - قَالَ - فَجَعَلَ يُحَدِّثُهُمْ حَدِيثًا حَسَنًا - قَالَ - فَلَمَّا قَامَ قَالَ الْقَوْمُ مَنْ سَرَّهُ أَنْ يَنْظُرَ إِلَى رَجُلٍ مِنْ أَهْلِ الْجَنَّةِ فَلْيَنْظُرْ إِلَى هَذَا . قَالَ فَقُلْتُ وَاللَّهِ لأَتْبَعَنَّهُ فَلأَعْلَمَنَّ مَكَانَ بَيْتِهِ . قَالَ فَتَبِعْتُهُ فَانْطَلَقَ حَتَّى كَادَ أَنْ يَخْرُجَ مِنَ الْمَدِينَةِ ثُمَّ دَخَلَ مَنْزِلَهُ - قَالَ - فَاسْتَأْذَنْتُ عَلَيْهِ فَأَذِنَ لِي فَقَالَ مَا حَاجَتُكَ يَا ابْنَ أَخِي قَالَ فَقُلْتُ لَهُ سَمِعْتُ الْقَوْمَ يَقُولُونَ لَكَ لَمَّا قُمْتَ مَنْ سَرَّهُ أَنْ يَنْظُرَ إِلَى رَجُلٍ مِنْ أَهْلِ الْجَنَّةِ فَلْيَنْظُرْ إِلَى هَذَا . فَأَعْجَبَنِي أَنْ أَكُونَ مَعَكَ قَالَ اللَّهُ أَعْلَمُ بِأَهْلِ الْجَنَّةِ وَسَأُحَدِّثُكَ مِمَّ قَالُوا ذَاكَ إِنِّي بَيْنَمَا أَنَا نَائِمٌ إِذْ أَتَانِي رَجُلٌ فَقَالَ لِي قُمْ . فَأَخَذَ بِيَدِي فَانْطَلَقْتُ مَعَهُ - قَالَ - فَإِذَا أَنَا بِجَوَادَّ عَنْ شِمَالِي - قَالَ - فَأَخَذْتُ لآخُذَ فِيهَا فَقَالَ لِي لاَ تَأْخُذْ فِيهَا فَإِنَّهَا طُرُقُ أَصْحَابِ الشِّمَالِ - قَالَ - فَإِذَا جَوَادُّ مَنْهَجٌ عَلَى يَمِيِنِي فَقَالَ لِي خُذْ هَا هُنَا . فَأَتَى بِي جَبَلاً فَقَالَ لِي اصْعَدْ - قَالَ - فَجَعَلْتُ إِذَا أَرَدْتُ أَنْ أَصْعَدَ خَرَرْتُ عَلَى اسْتِي - قَالَ - حَتَّى فَعَلْتُ ذَلِكَ مِرَارًا - قَالَ - ثُمَّ انْطَلَقَ بِي حَتَّى أَتَى بِي عَمُودًا رَأْسُهُ فِي السَّمَاءِ وَأَسْفَلُهُ فِي الأَرْضِ فِي أَعْلاَهُ حَلْقَةٌ فَقَالَ لِيَ . اصْعَدْ فَوْقَ هَذَا . قَالَ قُلْتُ كَيْفَ أَصْعَدُ هَذَا وَرَأْسُهُ فِي السَّمَاءِ - قَالَ - فَأَخَذَ بِيَدِي فَزَجَلَ بِي - قَالَ - فَإِذَا أَنَا مُتَعَلِّقٌ بِالْحَلْقَةِ - قَالَ - ثُمَّ ضَرَبَ الْعَمُودَ فَخَرَّ - قَالَ - وَبَقِيتُ مُتَعَلِّقًا بِالْحَلْقَةِ حَتَّى أَصْبَحْتُ - قَالَ - فَأَتَيْتُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَقَصَصْتُهَا عَلَيْهِ فَقَالَ " أَمَّا الطُّرُقُ الَّتِي رَأَيْتَ عَنْ يَسَارِكَ فَهِيَ طُرُقُ أَصْحَابِ الشِّمَالِ - قَالَ - وَأَمَّا الطُّرُقُ الَّتِي رَأَيْتَ عَنْ يَمِينِكَ فَهِيَ طُرُقُ أَصْحَابِ الْيَمِينِ وَأَمَّا الْجَبَلُ فَهُوَ مَنْزِلُ الشُّهَدَاءِ وَلَنْ تَنَالَهُ وَأَمَّا الْعَمُودُ فَهُوَ عَمُودُ الإِسْلاَمِ وَأَمَّا الْعُرْوَةُ فَهِيَ عُرْوَةُ الإِسْلاَمِ وَلَنْ تَزَالَ مُتَمَسِّكًا بِهَا حَتَّى تَمُوتَ " .
Бизга Қутайба ибн Саъид ва Ишоқ ибн Иброҳим — лафз Қутайбаники — ҳадис айтди, бизга Жарир Аъмашдан, у Сулаймон ибн Мусъҳирдан, у Хараша ибн ал-Ҳурдан ривоят қилиб айтди: Мен Мадина масжидида бир ҳалқада ўтирган эдим. У деди: Унда кўриниши чиройли бир кекса киши бор эди, у Абдуллаҳ ибн Салом эди. У деди: У уларга чиройли бир ҳадис айтиб бера бошлади. У деди: У туриб кетганда, жамоа: «Кимни жаннат аҳлидан бир кишига қараш хурсанд қилса, мана шу кишига қарасин», дедилар. У деди: Мен: «Валлаҳи, мен албатта унга эргашаман ва унинг уйининг жойини билиб оламан», дедим. У деди: Сўнг унга эргашдим, у йўлга чиқди, ҳатто Мадинадан чиқишига оз қолди, сўнг уйига кирди. У деди: Мен ундан изн сўрадим, у менга изн берди ва: «Ҳожатинг нима, эй жияним?» деди. У деди: Мен унга: «Сен турганингда, жамоанинг сенга: Кимни жаннат аҳлидан бир кишига қараш хурсанд қилса, мана шу кишига қарасин, деяётганини эшитдим. Шунда сен билан бирга бўлиш мени ҳайратга солди», дедим. У: «Жаннат аҳлини Аллаҳ яхшироқ билгувчидир, мен сенга улар нега буни айтганини айтиб бераман. Мен ухлаб ётганимда, олдимга бир киши келди ва менга: Тур, деди. Сўнг қўлимдан ушлади, мен у билан бирга йўлга чиқдим. У деди: Қарасам, чап томонимда йўллар бор экан. У деди: Мен улардан (бирига) кирмоқчи бўлдим, у менга: Уларга кирма, чунки улар чап томон эгаларининг (дўзахийларнинг) йўлларидир, деди. У деди: Ўнг томонимда очиқ, равон бир йўл бор экан, у менга: Бу ердан кет, деди. Сўнг мени бир тоғга олиб келди ва менга: Чиқ, деди. У деди: Мен чиқмоқчи бўлганимда, думбам устига йиқилар эдим. У деди: Буни бир неча марта қилдим. У деди: Сўнг мени олиб борди, ҳатто боши осмонда, пасти ерда бўлган, тепасида бир ҳалқа бўлган устунга келтирди. У менга: Бунга, унинг устига чиқ, деди. Мен: Боши осмонда бўлган бунга қандай чиқаман? дедим. У деди: Сўнг қўлимдан ушлаб, мени (юқорига) ирғитди. У деди: Қарасам, мен ҳалқага осилиб турибман. У деди: Сўнг устунни урди, у қулаб тушди. У деди: Мен тонг отгунича ҳалқага осилиб қолдим. У деди: Сўнг Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдиларига келиб, буни уларга айтдим. У: Сен чап томонингда кўрган йўллар — бу чап томон эгаларининг йўлларидир. У деди: Сен ўнг томонингда кўрган йўллар — бу ўнг томон эгаларининг йўлларидир. Тоғ эса — шаҳидларнинг масканидир, сен унга етолмайсан. Устун эса — Ислом устуни, ҳалқа эса — Ислом ҳалқасидир. Сен ўлгунингча унга маҳкам ёпишган ҳолда бўлаверасан, дедилар».