باب فِي قَوْلِهِ تَعَالَى: {وَإِذَا رَأَوْا تِجَارَةً أَوْ لَهْوًا انْفَضُّوا إِلَيْهَا وَتَرَكُوكَ قَائِمًا}
حَدَّثَنَا عُثْمَانُ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، وَإِسْحَاقُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ، كِلاَهُمَا عَنْ جَرِيرٍ، - قَالَ عُثْمَانُ حَدَّثَنَا جَرِيرٌ، - عَنْ حُصَيْنِ بْنِ عَبْدِ الرَّحْمَنِ، عَنْ سَالِمِ بْنِ أَبِي الْجَعْدِ، عَنْ جَابِرِ، بْنِ عَبْدِ اللَّهِ أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم كَانَ يَخْطُبُ قَائِمًا يَوْمَ الْجُمُعَةِ فَجَاءَتْ عِيرٌ مِنَ الشَّامِ فَانْفَتَلَ النَّاسُ إِلَيْهَا حَتَّى لَمْ يَبْقَ إِلاَّ اثْنَا عَشَرَ رَجُلاً فَأُنْزِلَتْ هَذِهِ الآيَةُ الَّتِي فِي الْجُمُعَةِ { وَإِذَا رَأَوْا تِجَارَةً أَوْ لَهْوًا انْفَضُّوا إِلَيْهَا وَتَرَكُوكَ قَائِمًا}
Жобир ибн Абдуллаҳ (ривоят қилди)ки: Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) жума куни тикка туриб хутба қилаётган эди, шу пайт Шомдан бир савдо карвони келди; бас одамлар унга бурилди (йўналди), то фақат ўн икки киши(гина) қолгунга қадар. Бас жума (сураси)даги мана шу оят нозил бўлди: «Ва изо раъав тижаратан ав лаҳван-нфадду илайҳо ва таракука қоима (Улар тижорат ёки ўйин-кулгини кўрганларида, унга тарқалиб (йўналиб) кетдилар ва сени тикка турган ҳолда ташлаб қўйдилар))».
وَحَدَّثَنَاهُ أَبُو بَكْرِ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ إِدْرِيسَ، عَنْ حُصَيْنٍ، بِهَذَا الإِسْنَادِ قَالَ وَرَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَخْطُبُ . وَلَمْ يَقُلْ قَائِمًا .
(Бу ҳадис) бизга Ҳусайн(дан) шу иснод билан (ривоят қилинди); у: «Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) хутба қилаётган эди» деди ва «тикка туриб» демади.
وَحَدَّثَنَا رِفَاعَةُ بْنُ الْهَيْثَمِ الْوَاسِطِيُّ، حَدَّثَنَا خَالِدٌ، - يَعْنِي الطَّحَّانَ - عَنْ حُصَيْنٍ، عَنْ سَالِمٍ، وَأَبِي، سُفْيَانَ عَنْ جَابِرِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ، قَالَ كُنَّا مَعَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم يَوْمَ الْجُمُعَةِ فَقَدِمَتْ سُوَيْقَةٌ قَالَ فَخَرَجَ النَّاسُ إِلَيْهَا فَلَمْ يَبْقَ إِلاَّ اثْنَا عَشَرَ رَجُلاً أَنَا فِيهِمْ - قَالَ - فَأَنْزَلَ اللَّهُ { وَإِذَا رَأَوْا تِجَارَةً أَوْ لَهْوًا انْفَضُّوا إِلَيْهَا وَتَرَكُوكَ قَائِمًا} إِلَى آخِرِ الآيَةِ .
Жобир ибн Абдуллаҳ айтди: Биз Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) билан жума куни эдик, шу пайт бир кичик савдо (карвони) келди; бас одамлар унга чиқди, то фақат ўн икки киши(гина) қолгунга қадар — мен улар ичида эдим. Бас Аллаҳ: «Ва изо раъав тижаратан ав лаҳван-нфадду илайҳо ва таракука қоима (Улар тижорат ёки ўйин-кулгини кўрганларида, унга тарқалиб (йўналиб) кетдилар ва сени тикка турган ҳолда ташлаб қўйдилар))» — оятнинг охиригача нозил қилди.
وَحَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ بْنُ سَالِمٍ، أَخْبَرَنَا هُشَيْمٌ، أَخْبَرَنَا حُصَيْنٌ، عَنْ أَبِي سُفْيَانَ، وَسَالِمِ، بْنِ أَبِي الْجَعْدِ عَنْ جَابِرِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ، قَالَ بَيْنَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم قَائِمٌ يَوْمَ الْجُمُعَةِ إِذْ قَدِمَتْ عِيرٌ إِلَى الْمَدِينَةِ فَابْتَدَرَهَا أَصْحَابُ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم حَتَّى لَمْ يَبْقَ مَعَهُ إِلاَّ اثْنَا عَشَرَ رَجُلاً فِيهِمْ أَبُو بَكْرٍ وَعُمَرُ - قَالَ - وَنَزَلَتْ هَذِهِ الآيَةُ { وَإِذَا رَأَوْا تِجَارَةً أَوْ لَهْوًا انْفَضُّوا إِلَيْهَا}
Жобир ибн Абдуллаҳ айтди: Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) жума куни тикка турган ҳолда эди, шу пайт Мадинага бир карвон келди; бас Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг саҳобалари унга шошилди, то у билан фақат ўн икки киши(гина) қолгунга қадар — улар ичида Абу Бакр ва Умар (бор эди). Бас мана шу оят нозил бўлди: «Ва изо раъав тижаратан ав лаҳван-нфадду илайҳо)».
وَحَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ الْمُثَنَّى، وَابْنُ، بَشَّارٍ قَالاَ حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ جَعْفَرٍ، حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، عَنْ مَنْصُورٍ، عَنْ عَمْرِو بْنِ مُرَّةَ، عَنْ أَبِي عُبَيْدَةَ، عَنْ كَعْبِ بْنِ عُجْرَةَ، قَالَ دَخَلَ الْمَسْجِدَ وَعَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ أُمِّ الْحَكَمِ يَخْطُبُ قَاعِدًا فَقَالَ انْظُرُوا إِلَى هَذَا الْخَبِيثِ يَخْطُبُ قَاعِدًا وَقَالَ اللَّهُ تَعَالَى { وَإِذَا رَأَوْا تِجَارَةً أَوْ لَهْوًا انْفَضُّوا إِلَيْهَا وَتَرَكُوكَ قَائِمًا}
Каъб ибн Ужра (ривоят қилди)ки: У масжидга кирди — Абдурраҳмон ибн Уммул-Ҳакам ўтирган ҳолда хутба қилаётган эди; бас: «Мана шу хабис (ёмон)га қаранг — ўтирган ҳолда хутба қиляпти; ҳолбуки Аллаҳ таоло: ‹Ва изо раъав тижаратан ав лаҳван-нфадду илайҳо ва таракука қоима (Улар тижорат ёки ўйин-кулгини кўрганларида, унга тарқалиб (йўналиб) кетдилар ва сени тикка турган ҳолда ташлаб қўйдилар))› деган» деди.