حَدَّثَنَا قُتَيْبَةُ، حَدَّثَنَا هُشَيْمٌ، عَنْ أَبِي بِشْرٍ، عَنْ يُوسُفَ بْنِ مَاهَكَ، عَنْ حَكِيمِ بْنِ حِزَامٍ، قَالَ أَتَيْتُ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقُلْتُ يَأْتِينِي الرَّجُلُ يَسْأَلُنِي مِنَ الْبَيْعِ مَا لَيْسَ عِنْدِي أَبْتَاعُ لَهُ مِنَ السُّوقِ ثُمَّ أَبِيعُهُ قَالَ " لاَ تَبِعْ مَا لَيْسَ عِنْدَكَ " . قَالَ وَفِي الْبَابِ عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عُمَرَ .
Бизга Қутайба ривоят қилди, у деди: бизга Ҳушайм ривоят қилди, Абу Бишрдан, у Юсуф ибн Моҳакдан, у Ҳаким ибн Ҳизом (розияллаҳу анҳу)дан (ривоят қилдики), у деди: Мен Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг ҳузурларига келдим ва дедим: «Менга бир киши келиб, мендан ўзимда йўқ бўлган нарсани савдо қилиб сўрайди; мен уни бозордан сотиб олиб, кейин унга сотсам (бўладими)?» У: «Ўзингда йўқ нарсани сотма,» дедилар. У деди: Бу бобда Абдуллаҳ ибн Умардан ҳам (ривоят) бор.
حَدَّثَنَا قُتَيْبَةُ، حَدَّثَنَا حَمَّادُ بْنُ زَيْدٍ، عَنْ أَيُّوبَ، عَنْ يُوسُفَ بْنِ مَاهَكَ، عَنْ حَكِيمِ بْنِ حِزَامٍ، قَالَ نَهَانِي رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَنْ أَبِيعَ مَا لَيْسَ عِنْدِي . قَالَ أَبُو عِيسَى وَهَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ . قَالَ إِسْحَاقُ بْنُ مَنْصُورٍ قُلْتُ لأَحْمَدَ مَا مَعْنَى نَهَى عَنْ سَلَفٍ وَبَيْعٍ قَالَ أَنْ يَكُونَ يُقْرِضُهُ قَرْضًا ثُمَّ يُبَايِعُهُ عَلَيْهِ بَيْعًا يَزْدَادُ عَلَيْهِ وَيَحْتَمِلُ أَنْ يَكُونَ يُسْلِفُ إِلَيْهِ فِي شَيْءٍ فَيَقُولُ إِنْ لَمْ يَتَهَيَّأْ عِنْدَكَ فَهُوَ بَيْعٌ عَلَيْكَ . قَالَ إِسْحَاقُ يَعْنِي ابْنَ رَاهَوَيْهِ كَمَا قَالَ قُلْتُ لأَحْمَدَ وَعَنْ بَيْعِ مَا لَمْ تَضْمَنْ قَالَ لاَ يَكُونُ عِنْدِي إِلاَّ فِي الطَّعَامِ مَا لَمْ تَقْبِضْ . قَالَ إِسْحَاقُ كَمَا قَالَ فِي كُلِّ مَا يُكَالُ أَوْ يُوزَنُ . قَالَ أَحْمَدُ إِذَا قَالَ أَبِيعُكَ هَذَا الثَّوْبَ وَعَلَىَّ خِيَاطَتُهُ وَقَصَارَتُهُ فَهَذَا مِنْ نَحْوِ شَرْطَيْنِ فِي بَيْعٍ وَإِذَا قَالَ أَبِيعُكَهُ وَعَلَىَّ خِيَاطَتُهُ فَلاَ بَأْسَ بِهِ أَوْ قَالَ أَبِيعُكَهُ وَعَلَىَّ قَصَارَتُهُ فَلاَ بَأْسَ بِهِ إِنَّمَا هُوَ شَرْطٌ وَاحِدٌ . قَالَ إِسْحَاقُ كَمَا قَالَ .
Бизга Қутайба ривоят қилди, у деди: бизга Ҳаммод ибн Зайд ривоят қилди, Айюбдан, у Юсуф ибн Моҳакдан, у Ҳаким ибн Ҳизом (розияллаҳу анҳу)дан (ривоят қилдики), у деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) мени ўзимда йўқ нарсани сотишдан қайтардилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасандир. Исъҳоқ ибн Мансур деди: Мен Аҳмадга: «Салаф (қарз) ва савдони (биргаликда) қилишдан қайтариш нима маънони англатади?» дедим. У: «Бу — унга қарз бериб, кейин унгина (сабабли) ундан ортиғини қўшиб савдо қилишидир; яна у (киши) бир нарсада салаф (олдиндан тўлов) қилиб: «Агар сенда муҳайё бўлмаса, у сенга савдо бўлади» дейиши маъносини ҳам тутади,» деди. Исъҳоқ — яъни Ибн Роҳавайҳ — унинг айтганидек (деди). Мен Аҳмадга: «Ўзинг зомин бўлмаган (қабз қилмаган) нарсани сотиш тўғрисида (нима дейсиз)?» дедим. У: «Менинг ҳузуримда бу фақат сен қабз қилмаган таом (озиқ-овқат)да бўлади,» деди. Исъҳоқ, у (Аҳмад) айтганидек, ҳар ўлчанадиган ёки тортиладиган нарса ҳақида ҳам (шундай) деди. Аҳмад деди: Агар киши: «Сенга бу кийимни сотаман, уни тикиш ва оқартириш мен устимда» деса, бу бир савдода икки шарт туридандир. Агар: «Сенга уни сотаман, уни тикиш мен устимда» деса, унда зарари йўқ; ёки: «Сенга уни сотаман, уни оқартириш мен устимда» деса, унда ҳам зарари йўқ, чунки бу ягона шартдир. Исъҳоқ, у (Аҳмад) айтганидек (деди).
حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ مَنِيعٍ، حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ، حَدَّثَنَا أَيُّوبُ، حَدَّثَنَا عَمْرُو بْنُ شُعَيْبٍ، قَالَ حَدَّثَنِي أَبِي، عَنْ أَبِيهِ، حَتَّى ذَكَرَ عَبْدَ اللَّهِ بْنَ عَمْرٍو أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " لاَ يَحِلُّ سَلَفٌ وَبَيْعٌ وَلاَ شَرْطَانِ فِي بَيْعٍ وَلاَ رِبْحُ مَا لَمْ يُضْمَنْ وَلاَ بَيْعُ مَا لَيْسَ عِنْدَكَ " . قَالَ أَبُو عِيسَى وَهَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ . قَالَ أَبُو عِيسَى حَدِيثُ حَكِيمِ بْنِ حِزَامٍ حَدِيثٌ حَسَنٌ قَدْ رُوِيَ عَنْهُ مِنْ غَيْرِ وَجْهٍ . رَوَى أَيُّوبُ السَّخْتِيَانِيُّ وَأَبُو بِشْرٍ عَنْ يُوسُفَ بْنِ مَاهَكَ عَنْ حَكِيمِ بْنِ حِزَامٍ . قَالَ أَبُو عِيسَى وَرَوَى هَذَا الْحَدِيثَ عَوْفٌ وَهِشَامُ بْنُ حَسَّانَ عَنِ ابْنِ سِيرِينَ عَنْ حَكِيمِ بْنِ حِزَامٍ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم . وَهَذَا حَدِيثٌ مُرْسَلٌ إِنَّمَا رَوَاهُ ابْنُ سِيرِينَ عَنْ أَيُّوبَ السَّخْتِيَانِيِّ عَنْ يُوسُفَ بْنِ مَاهَكَ عَنْ حَكِيمِ بْنِ حِزَامٍ .
Бизга Аҳмад ибн Манииъ ривоят қилди, у деди: бизга Исмоил ибн Иброҳим ривоят қилди, у деди: бизга Айюб ривоят қилди, у деди: бизга Амр ибн Шуайб ривоят қилди, у деди: менга отам ривоят қилди, отасидан — токи Абдуллаҳ ибн Амрни зикр қилгунига қадар — (ривоят қилдики), Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) дедилар: «Салаф (қарз) билан савдо (бирга) ҳалол эмас, бир савдода икки шарт ҳам (ҳалол эмас), зомин бўлмаган (қабз қилинмаган) нарсадан фойда олиш ҳам, ўзингда йўқ нарсани сотиш ҳам (ҳалол эмас).» Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир. Абу Исо (Термизий) деди: Ҳаким ибн Ҳизомнинг ҳадиси ҳасандир, ундан бир неча йўл билан ривоят қилинган. Айюб ас-Сахтиёний ва Абу Бишр Юсуф ибн Моҳакдан, у Ҳаким ибн Ҳизомдан ривоят қилганлар. Абу Исо (Термизий) деди: Бу ҳадисни Авф ва Ҳишом ибн Ҳассон Ибн Сириндан, у Ҳаким ибн Ҳизомдан, у Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан ривоят қилганлар. Бу мурсал (узилган) ҳадисдир; Ибн Сирин уни фақат Айюб ас-Сахтиёнийдан, у Юсуф ибн Моҳакдан, у Ҳаким ибн Ҳизомдан (деб) ривоят қилган.
حَدَّثَنَا الْحَسَنُ بْنُ عَلِيٍّ الْخَلاَّلُ، وَعَبْدَةُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ الْخُزَاعِيُّ الْبَصْرِيُّ أَبُو سَهْلٍ، وَغَيْرُ، وَاحِدٍ، قَالُوا حَدَّثَنَا عَبْدُ الصَّمَدِ بْنُ عَبْدِ الْوَارِثِ، عَنْ يَزِيدَ بْنِ إِبْرَاهِيمَ، عَنِ ابْنِ سِيرِينَ، عَنْ أَيُّوبَ، عَنْ يُوسُفَ بْنِ مَاهَكَ، عَنْ حَكِيمِ بْنِ حِزَامٍ، قَالَ نَهَانِي رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَنْ أَبِيعَ مَا لَيْسَ عِنْدِي . قَالَ أَبُو عِيسَى وَرَوَى وَكِيعٌ هَذَا الْحَدِيثَ عَنْ يَزِيدَ بْنِ إِبْرَاهِيمَ عَنِ ابْنِ سِيرِينَ عَنْ أَيُّوبَ عَنْ حَكِيمِ بْنِ حِزَامٍ . وَلَمْ يَذْكُرْ فِيهِ عَنْ يُوسُفَ بْنِ مَاهَكَ وَرِوَايَةُ عَبْدِ الصَّمَدِ أَصَحُّ . وَقَدْ رَوَى يَحْيَى بْنُ أَبِي كَثِيرٍ هَذَا الْحَدِيثَ عَنْ يَعْلَى بْنِ حَكِيمٍ عَنْ يُوسُفَ بْنِ مَاهَكَ عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عِصْمَةَ عَنْ حَكِيمِ بْنِ حِزَامٍ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم . وَالْعَمَلُ عَلَى هَذَا الْحَدِيثِ عِنْدَ أَكْثَرِ أَهْلِ الْعِلْمِ كَرِهُوا أَنْ يَبِيعَ الرَّجُلُ مَا لَيْسَ عِنْدَهُ .
Бизга ал-Ҳасан ибн Али ал-Халлол, Абда ибн Абдуллаҳ ал-Хузоий ал-Басрий Абу Саҳл ва бошқа бир нечта (ровий) ривоят қилдилар, улар деди: бизга Абдуссамад ибн Абдулворис ривоят қилди, Язид ибн Иброҳимдан, у Ибн Сириндан, у Айюбдан, у Юсуф ибн Моҳакдан, у Ҳаким ибн Ҳизом (розияллаҳу анҳу)дан (ривоят қилдики), у деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) мени ўзимда йўқ нарсани сотишдан қайтардилар. Абу Исо (Термизий) деди: Вакииъ бу ҳадисни Язид ибн Иброҳимдан, у Ибн Сириндан, у Айюбдан, у Ҳаким ибн Ҳизомдан ривоят қилган, лекин унда «Юсуф ибн Моҳакдан» (деб) зикр қилмаган. Абдуссамаднинг ривояти эса саҳиҳроқдир. Яҳё ибн Абу Касир бу ҳадисни Яъло ибн Ҳакимдан, у Юсуф ибн Моҳакдан, у Абдуллаҳ ибн Исмадан, у Ҳаким ибн Ҳизомдан, у Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан ривоят қилган. Бу ҳадис устида кўпчилик илм аҳли ҳузурида амал қилинади; улар кишининг ўзида йўқ нарсани сотишини макруҳ санаганлар.