حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ طَرِيفٍ الْبَجَلِيُّ، حَدَّثَنَا أَسْبَاطٌ، عَنِ الأَعْمَشِ، عَنْ عَطَاءِ بْنِ أَبِي رَبَاحٍ، قَالَ صَلَّى بِنَا ابْنُ الزُّبَيْرِ فِي يَوْمِ عِيدٍ فِي يَوْمِ جُمُعَةٍ أَوَّلَ النَّهَارِ ثُمَّ رُحْنَا إِلَى الْجُمُعَةِ فَلَمْ يَخْرُجْ إِلَيْنَا فَصَلَّيْنَا وُحْدَانًا وَكَانَ ابْنُ عَبَّاسٍ بِالطَّائِفِ فَلَمَّا قَدِمَ ذَكَرْنَا ذَلِكَ لَهُ فَقَالَ أَصَابَ السُّنَّةَ .
Бизга Муҳаммад ибн Ториф ал-Бажалий ривоят қилди, бизга Асбот ривоят қилди, у Аъмашдан, у Ато ибн Абу Робоҳдан ривоят қилди. У деди: Ибнуз-Зубайр бизга ийд кунида, жума кунининг бошида ийд (намозини) ўқиб берди, сўнг биз жумага бордик, лекин у бизнинг олдимизга чиқмади. Шунда биз якка-якка (пешин) ўқидик. Ибн Аббос Тоифда эди, у келганида буни унга айтдик. У: «У суннатга тўғри келибди» деди.