حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ عَوْفٍ، قَالَ قَرَأْتُ فِي كِتَابِ عَمْرِو بْنِ الْحَارِثِ - يَعْنِي الْحِمْصِيَّ - عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ سَالِمٍ، عَنِ الزُّبَيْدِيِّ، عَنْ مُحَمَّدِ بْنِ مُسْلِمٍ، بِهَذَا الْحَدِيثِ بِإِسْنَادِهِ لَمْ يَذْكُرِ الصَّلاَةَ قَالَ وَحَوَّلَ رِدَاءَهُ فَجَعَلَ عِطَافَهُ الأَيْمَنَ عَلَى عَاتِقِهِ الأَيْسَرِ وَجَعَلَ عِطَافَهُ الأَيْسَرَ عَلَى عَاتِقِهِ الأَيْمَنِ ثُمَّ دَعَا اللَّهَ عَزَّ وَجَلَّ .
Бизга Муҳаммад ибн Авф ривоят қилиб: Мен Амр ибн ал-Ҳорис — яани ал-Ҳимсий — нинг китобида ўқидим, деди, у Абдуллаҳ ибн Солимдан, у Зубайдийдан, у Муҳаммад ибн Муслимдан шу ҳадисни исноди билан ривоят қилди, намозни зикр қилмади, балки: «Ридосини ағдардилар, ўнг томонини чап елкасига, чап томонини ўнг елкасига қилдилар, сўнг Аллаҳу азза ва жаллага дуо қилдилар» деди.