حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مَسْلَمَةَ، عَنْ مَالِكٍ، عَنْ زَيْدِ بْنِ أَسْلَمَ، عَنْ عَطَاءِ بْنِ يَسَارٍ، أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " لاَ تَحِلُّ الصَّدَقَةُ لِغَنِيٍّ إِلاَّ لِخَمْسَةٍ لِغَازٍ فِي سَبِيلِ اللَّهِ أَوْ لِعَامِلٍ عَلَيْهَا أَوْ لِغَارِمٍ أَوْ لِرَجُلٍ اشْتَرَاهَا بِمَالِهِ أَوْ لِرَجُلٍ كَانَ لَهُ جَارٌ مِسْكِينٌ فَتُصُدِّقَ عَلَى الْمِسْكِينِ فَأَهْدَاهَا الْمِسْكِينُ لِلْغَنِيِّ " .
Бизга Абдуллаҳ ибн Маслама Моликдан, у Зайд ибн Асламдан, у Ато ибн Ясордан ривоят қилдики, Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам деди: «Садақа бой учун ҳалол бўлмайди, бештадан бошқасига: Аллаҳ йўлида ғазот қилувчига, ёки унинг устида ишловчига (йиғувчига), ёки қарздорга, ёки уни ўз моли билан сотиб олган кишига, ёки камбағал қўшниси бўлиб, мискинга садақа қилинган-у, мискин уни бойга ҳадя қилган кишига.»