حَدَّثَنَا عُثْمَانُ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، وَمُحَمَّدُ بْنُ سُلَيْمَانَ الأَنْبَارِيُّ، - الْمَعْنَى - قَالاَ حَدَّثَنَا وَكِيعٌ، عَنْ مِسْعَرٍ، عَنْ أَبِي صَخْرَةَ، جَامِعِ بْنِ شَدَّادٍ عَنِ الْمُغِيرَةِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ، عَنِ الْمُغِيرَةِ بْنِ شُعْبَةَ، قَالَ ضِفْتُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم ذَاتَ لَيْلَةٍ فَأَمَرَ بِجَنْبٍ فَشُوِيَ وَأَخَذَ الشَّفْرَةَ فَجَعَلَ يَحُزُّ لِي بِهَا مِنْهُ - قَالَ - فَجَاءَ بِلاَلٌ فَآذَنَهُ بِالصَّلاَةِ - قَالَ - فَأَلْقَى الشَّفْرَةَ وَقَالَ " مَا لَهُ تَرِبَتْ يَدَاهُ " . وَقَامَ يُصَلِّي . زَادَ الأَنْبَارِيُّ وَكَانَ شَارِبِي وَفَى فَقَصَّهُ لِي عَلَى سِوَاكٍ . أَوْ قَالَ أَقُصُّهُ لَكَ عَلَى سِوَاكٍ .
Бизга Усмон ибн Абу Шайба ва Муҳаммад ибн Сулаймон ал-Анборий — маъно бир — ривоят қилдилар, улар: Бизга Вакийъ, Мисъардан, у Абу Сахра Жомиъ ибн Шаддоддан, у Муғийра ибн Абдуллаҳдан, у Муғийра ибн Шуъбадан ривоят қилди дедилар. У айтди: Бир кечаси Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг меҳмони бўлдим. У киши (қўйнинг) ён гўштини буюрдилар, у қовурилди, у киши пичоқни олиб мен учун ундан кеса бошладилар. Шунда Билол келиб, намоз вақтини билдирди. У киши пичоқни қўйиб айтдилар: «Унга нима бўлди, қўллари тупроққа белансин!» ва туриб намоз ўқидилар. Анборий қўшди: «Мўйловим ўсиб кетган эди, у киши мен учун уни мисвок устида қирқдилар» ёки: «Сен учун уни мисвок устида қирқаман» дедилар.