حَدَّثَنَا سُلَيْمَانُ بْنُ حَرْبٍ الْوَاشِحِيُّ، وَمُسَدَّدٌ، قَالاَ حَدَّثَنَا حَمَّادٌ، عَنْ هِشَامِ بْنِ عُرْوَةَ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَائِشَةَ، قَالَتْ كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم إِذَا اغْتَسَلَ مِنَ الْجَنَابَةِ - قَالَ سُلَيْمَانُ يَبْدَأُ فَيُفْرِغُ مِنْ يَمِينِهِ عَلَى شِمَالِهِ . وَقَالَ مُسَدَّدٌ غَسَلَ يَدَيْهِ يَصُبُّ الإِنَاءَ عَلَى يَدِهِ الْيُمْنَى ثُمَّ اتَّفَقَا فَيَغْسِلُ فَرْجَهُ . - قَالَ مُسَدَّدٌ - يُفْرِغُ عَلَى شِمَالِهِ وَرُبَّمَا كَنَتْ عَنِ الْفَرْجِ ثُمَّ يَتَوَضَّأُ وُضُوءَهُ لِلصَّلاَةِ ثُمَّ يُدْخِلُ يَدَيْهِ فِي الإِنَاءِ فَيُخَلِّلُ شَعْرَهُ حَتَّى إِذَا رَأَى أَنَّهُ قَدْ أَصَابَ الْبَشَرَةَ أَوْ أَنْقَى الْبَشَرَةَ أَفْرَغَ عَلَى رَأْسِهِ ثَلاَثًا فَإِذَا فَضَلَ فَضْلَةٌ صَبَّهَا عَلَيْهِ .
Бизга Сулаймон ибн Ҳарб ал-Вошиҳий ва Мусаддад ривоят қилдилар, улар: Бизга Ҳаммод ривоят қилди, у Ҳишом ибн Урвадан, у отасидан, у Оишадан ривоят қилди дедилар. У деди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам жанобатдан ғусл қилганларида — Сулаймон: бошлардилар, ўнг қўлларидан чап қўлларига қуярдилар деди. Мусаддад эса: қўлларини ювар, идишни ўнг қўлига қуяр деди, сўнг иккаласи мувофиқ бўлиб: авратларини ювардилар — дедилар. Мусаддад: чап қўлларига қуярдилар деди, баъзан авратдан киноя қиларди. Сўнг намоздаги таҳорати каби таҳорат қилар, кейин қўлларини идишга солиб, сочларини тарам-тарам қилар, терисига сув етди ёки териси тозаланди деб билганларида бошларига уч марта сув қуярдилар, агар бир оз ортиб қолса, уни ўзларига қуярдилар.