حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ الْعَلاَءِ، قَالَ أَخْبَرَنَا إِبْرَاهِيمُ، - يَعْنِي ابْنَ يُوسُفَ بْنِ إِسْحَاقَ بْنِ أَبِي إِسْحَاقَ السَّبِيعِيَّ - عَنْ أَبِيهِ، عَنْ أَبِي إِسْحَاقَ السَّبِيعِيِّ، حَدَّثَنِي أَبُو عُبَيْدَةَ، عَنْ أَبِيهِ، قَالَ مَرَرْتُ فَإِذَا أَبُو جَهْلٍ صَرِيعٌ قَدْ ضُرِبَتْ رِجْلُهُ فَقُلْتُ يَا عَدُوَّ اللَّهِ يَا أَبَا جَهْلٍ قَدْ أَخْزَى اللَّهُ الأَخِرَ . قَالَ وَلاَ أَهَابُهُ عِنْدَ ذَلِكَ . فَقَالَ أَبْعَدُ مِنْ رَجُلٍ قَتَلَهُ قَوْمُهُ فَضَرَبْتُهُ بِسَيْفٍ غَيْرِ طَائِلٍ فَلَمْ يُغْنِ شَيْئًا حَتَّى سَقَطَ سَيْفُهُ مِنْ يَدِهِ فَضَرَبْتُهُ بِهِ حَتَّى بَرَدَ .
Бизга Муҳаммад ибнул-Ало ривоят қИЛди, деди: бизга Иброҳим — яъни ибн Юсуф ибн Исъҳоқ ибн Абу Исъҳоқ ас-Сабиъий — отасидан, у Абу Исъҳоқ ас-Сабиъийдан хабар берди, менга Абу Убайда отасидан ривоят қилди, у деди: Мен ўтиб кетаётган эдим, шунда Абу Жаҳл йиқилган, оёғи чопилган (кесилган) ҳолда ётар эди. Мен: «Эй Аллаҳнинг душмани, эй Абу Жаҳл, Аллаҳ хор қилган охирги(одам) сен» дедим. У деди: Шунда мен ундан қўрқмадим. У (Абу Жаҳл): «Ўз қавми ўлдирган бир кишидан узоқроқми (қизиқ эмас)? » деди (яъни мени ўз қавмим ўлдирса, бунда ажаб йўқ). Мен уни ўтмас (ярамас) бир қилич билан урдим, у ҳеч нарса қилмади (кор қилмади), ҳатто қиличи қўлидан тушиб кетди, шунда мен уни ўша (қиличи) билан урдим, ҳатто совиди (жон берди).