حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ صَالِحٍ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، عَنْ عَمْرِو بْنِ دِينَارٍ، عَنْ جَابِرٍ، قَالَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " مَنْ لِكَعْبِ بْنِ الأَشْرَفِ فَإِنَّهُ قَدْ آذَى اللَّهَ وَرَسُولَهُ " . فَقَامَ مُحَمَّدُ بْنُ مَسْلَمَةَ فَقَالَ أَنَا يَا رَسُولَ اللَّهِ أَتُحِبُّ أَنْ أَقْتُلَهُ قَالَ " نَعَمْ " . قَالَ فَأْذَنْ لِي أَنْ أَقُولَ شَيْئًا . قَالَ " نَعَمْ قُلْ " . فَأَتَاهُ فَقَالَ إِنَّ هَذَا الرَّجُلَ قَدْ سَأَلَنَا الصَّدَقَةَ وَقَدْ عَنَّانَا قَالَ وَأَيْضًا لَتَمَلُّنَّهُ . قَالَ اتَّبَعْنَاهُ فَنَحْنُ نَكْرَهُ أَنْ نَدَعَهُ حَتَّى نَنْظُرَ إِلَى أَىِّ شَىْءٍ يَصِيرُ أَمْرُهُ وَقَدْ أَرَدْنَا أَنْ تُسْلِفَنَا وَسْقًا أَوْ وَسْقَيْنِ . قَالَ كَعْبٌ أَىَّ شَىْءٍ تَرْهَنُونِي قَالَ وَمَا تُرِيدُ مِنَّا قَالَ نِسَاءَكُمْ قَالُوا سُبْحَانَ اللَّهِ أَنْتَ أَجْمَلُ الْعَرَبِ نَرْهَنُكَ نِسَاءَنَا فَيَكُونُ ذَلِكَ عَارًا عَلَيْنَا . قَالَ فَتَرْهَنُونِي أَوْلاَدَكُمْ . قَالُوا سُبْحَانَ اللَّهِ يُسَبُّ ابْنُ أَحَدِنَا فَيُقَالُ رُهِنْتَ بِوَسْقٍ أَوْ وَسْقَيْنِ . قَالُوا نَرْهَنُكَ اللأْمَةَ يُرِيدُ السِّلاَحَ قَالَ نَعَمْ . فَلَمَّا أَتَاهُ نَادَاهُ فَخَرَجَ إِلَيْهِ وَهُوَ مُتَطَيِّبٌ يَنْضَخُ رَأْسُهُ فَلَمَّا أَنْ جَلَسَ إِلَيْهِ وَقَدْ كَانَ جَاءَ مَعَهُ بِنَفَرٍ ثَلاَثَةٍ أَوْ أَرْبَعَةٍ فَذَكَرُوا لَهُ قَالَ عِنْدِي فُلاَنَةُ وَهِيَ أَعْطَرُ نِسَاءِ النَّاسِ . قَالَ تَأْذَنُ لِي فَأَشُمُّ قَالَ نَعَمْ . فَأَدْخَلَ يَدَهُ فِي رَأْسِهِ فَشَمَّهُ قَالَ أَعُودُ قَالَ نَعَمْ فَأَدْخَلَ يَدَهُ فِي رَأْسِهِ فَلَمَّا اسْتَمْكَنَ مِنْهُ قَالَ دُونَكُمْ . فَضَرَبُوهُ حَتَّى قَتَلُوهُ .
Бизга Аҳмад ибн Солиҳ ривоят қилди, бизга Суфён Амр ибн Динордан, у Жобирдан ривоят қилиб деди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам дедилар: «Каъб ибн ал-Ашрафга (ким чора топади)? Чунки у Аллаҳга ва Унинг Расулига озор берди». Шунда Муҳаммад ибн Маслама туриб: «Мен, эй Расулуллаҳ! Уни ўлдиришимни хоҳлайсизми?» деди. У: «Ҳа» дедилар. У: «Менга (уни алдаш учун) бирор нарса айтишимга изн беринг» деди. У: «Ҳа, айт» дедилар. Сўнг у унинг олдига келиб: «Бу киши (Расулуллаҳ) биздан садақа сўради ва бизни қийнаб қўйди» деди. У: «Ҳали сизлар ундан кўпроқ безасизлар» деди. У: «Биз унга эргашдик, энди унинг иши нимага олиб боришини кўрмагунча уни ташлаб кетишни ёқтирмаймиз. Биз сендан бир-икки васқ қарз олмоқчимиз» деди. Каъб: «Менга нима гаровга қўясизлар?» деди. У: «Биздан нима истайсан?» деди. У: «Аёлларингизни» деди. Улар: «СубҳанАллаҳ, сен арабларнинг энг гўзалисан, биз сенга аёлларимизни гаровга қўямизми? Бу бизга ор бўлади» дедилар. У: «У ҳолда болаларингизни гаровга қўйинглар» деди. Улар: «СубҳанАллаҳ, бирортамизнинг ўғлимизни сўкиб: ‹Сен бир-икки васққа гаровга қўйилгансан› дейилиши (қандай)!» дедилар. Улар: «Сенга қурол-яроғимизни гаровга қўямиз» дедилар — у қуролни назарда тутарди. У: «Ҳа» деди. У (Каъб) унинг олдига келганида, у (Муҳаммад ибн Маслама) уни чақирди. У хушбўй суртиниб, боши атир ҳиди сочиб чиқди. Унинг олдига ўтирганида — у ўзи билан уч ёки тўрт кишини олиб келган эди — улар унга (гапни) эслатдилар. У: «Менинг ҳузуримда фалон (аёл) бор, у одамларнинг энг хушбўйидир» деди. У (Муҳаммад): «Менга рухсат берсанг, ҳидласам» деди. У: «Ҳа» деди. Сўнг у қўлини унинг бошига киритиб, ҳидлади. У: «Яна (ҳидлай)манми?» деди. У: «Ҳа» деди. Сўнг қўлини унинг бошига киритди ва ундан мустаҳкам ушлаб олганида: «Олинг уни!» деди. Шунда улар уни ўлдиргунларича урдилар.