حَدَّثَنَا مُوسَى بْنُ إِسْمَاعِيلَ، حَدَّثَنَا هَمَّامٌ، عَنْ إِسْحَاقَ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ أَبِي طَلْحَةَ، قَالَ حَدَّثَنِي أَنَسٌ، أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم بَعَثَ خَالَهُ أَخٌ لأُمِّ سُلَيْمٍ فِي سَبْعِينَ رَاكِبًا، وَكَانَ رَئِيسَ الْمُشْرِكِينَ عَامِرُ بْنُ الطُّفَيْلِ خَيَّرَ بَيْنَ ثَلاَثِ خِصَالٍ فَقَالَ يَكُونُ لَكَ أَهْلُ السَّهْلِ، وَلِي أَهْلُ الْمَدَرِ، أَوْ أَكُونُ خَلِيفَتَكَ، أَوْ أَغْزُوكَ بِأَهْلِ غَطَفَانَ بِأَلْفٍ وَأَلْفٍ، فَطُعِنَ عَامِرٌ فِي بَيْتِ أُمِّ فُلاَنٍ فَقَالَ غُدَّةٌ كَغُدَّةِ الْبَكْرِ فِي بَيْتِ امْرَأَةٍ مِنْ آلِ فُلاَنٍ ائْتُونِي بِفَرَسِي. فَمَاتَ عَلَى ظَهْرِ فَرَسِهِ، فَانْطَلَقَ حَرَامٌ أَخُو أُمِّ سُلَيْمٍ هُوَ {وَ} رَجُلٌ أَعْرَجُ وَرَجُلٌ مِنْ بَنِي فُلاَنٍ قَالَ كُونَا قَرِيبًا حَتَّى آتِيَهُمْ، فَإِنْ آمَنُونِي كُنْتُمْ، وَإِنْ قَتَلُونِي أَتَيْتُمْ أَصْحَابَكُمْ. فَقَالَ أَتُؤْمِنُونِي أُبَلِّغْ رِسَالَةَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم. فَجَعَلَ يُحَدِّثُهُمْ وَأَوْمَئُوا إِلَى رَجُلٍ، فَأَتَاهُ مِنْ خَلْفِهِ فَطَعَنَهُ ـ قَالَ هَمَّامٌ أَحْسِبُهُ حَتَّى أَنْفَذَهُ ـ بِالرُّمْحِ، قَالَ اللَّهُ أَكْبَرُ فُزْتُ وَرَبِّ الْكَعْبَةِ. فَلُحِقَ الرَّجُلُ، فَقُتِلُوا كُلُّهُمْ غَيْرَ الأَعْرَجِ كَانَ فِي رَأْسِ جَبَلٍ، فَأَنْزَلَ اللَّهُ عَلَيْنَا، ثُمَّ كَانَ مِنَ الْمَنْسُوخِ إِنَّا قَدْ لَقِينَا رَبَّنَا فَرَضِيَ عَنَّا وَأَرْضَانَا. فَدَعَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم عَلَيْهِمْ ثَلاَثِينَ صَبَاحًا، عَلَى رِعْلٍ وَذَكْوَانَ وَبَنِي لَحْيَانَ وَعُصَيَّةَ، الَّذِينَ عَصَوُا اللَّهَ وَرَسُولَهُ صلى الله عليه وسلم.
Мусо ибн Исмоил бизга айтди, Ҳаммом бизга айтди, Исъҳоқ ибн Абдуллаҳ ибн Абу Талҳадан, у деди: Анас менга айтди: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам Умму Сулаймнинг акаси — унинг холасини етмиш отлиқ билан юборди. Мушрикларнинг раиси Омир ибн Туфайл уч хислат орасида ихтиёр берган эди: «Сенга текислик аҳли бўлсин, менга (шаҳар) аҳли; ёки мен сенинг ўринбосаринг бўлай; ёки мен сенга Ғатафон аҳли билан минг ва минг (аскар) билан ғазот қилай», деди. (Кейин) Омир фалон кишинин онасинин уйида (вабо билан) урилди ва: «(Бўйинда) бўрттирма — туя бўрттирмасидек — фалон оиласидан бир аёлнинг уйида(ми)?! Менга отимни келтиринглар», деди ва ўз оти устида ўлди. Сўнг Ҳаром — Умму Сулаймнинг акаси — у, бир оқсоқ киши ва фалон қабиладан бир киши кетди. (Ҳаром): «Сизлар яқинда туринг, токи мен уларга келей; агар омон қолдирса, қўшиласизлар; ўлдирса, шерикларингизга борасизлар», деди. Сўнг: «Менга омонлик берасизми — мен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг рисоласини етказай?», деди ва гапира бошлади, улар бир кишига ишора қилди, у ортидан келиб уни найза билан санчди — Ҳаммом: «Уни тешиб ўтказгунигача деб ўйлайман» деди. (Ҳаром): «Аллаҳу акбар! Каъбанинг Робби билан қасам, нажот топдим!», деди. Сўнг (бошқа)ларга етиб олди, ҳаммаси ўлдирилди — фақат оқсоқдан бошқа, у тоғ чўққисида эди. Шунда Аллаҳ бизга нозил қилди, сўнг у насх қилинган(лардан) бўлди: «Биз Роббимизга йўлиқди, У биздан рози бўлди ва бизни рози қилди». Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам уларга — Риъл, Заквон, Бану Лаҳён ва Усайяга, улар Аллаҳ ва Унинг Расулига осий бўлганларга — ўттиз тонг дуо қилди.