حَدَّثَنَا زَكَرِيَّاءُ بْنُ يَحْيَى، حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ نُمَيْرٍ، حَدَّثَنَا هِشَامٌ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ قَالَتْ أُصِيبَ سَعْدٌ يَوْمَ الْخَنْدَقِ، رَمَاهُ رَجُلٌ مِنْ قُرَيْشٍ يُقَالُ لَهُ حِبَّانُ ابْنُ الْعَرِقَةِ، رَمَاهُ فِي الأَكْحَلِ، فَضَرَبَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم خَيْمَةً فِي الْمَسْجِدِ لِيَعُودَهُ مِنْ قَرِيبٍ، فَلَمَّا رَجَعَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مِنَ الْخَنْدَقِ وَضَعَ السِّلاَحَ وَاغْتَسَلَ، فَأَتَاهُ جِبْرِيلُ ـ عَلَيْهِ السَّلاَمُ ـ وَهْوَ يَنْفُضُ رَأْسَهُ مِنَ الْغُبَارِ فَقَالَ قَدْ وَضَعْتَ السِّلاَحَ وَاللَّهِ مَا وَضَعْتُهُ، اخْرُجْ إِلَيْهِمْ. قَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " فَأَيْنَ ". فَأَشَارَ إِلَى بَنِي قُرَيْظَةَ، فَأَتَاهُمْ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَنَزَلُوا عَلَى حُكْمِهِ، فَرَدَّ الْحُكْمَ إِلَى سَعْدٍ، قَالَ فَإِنِّي أَحْكُمُ فِيهِمْ أَنْ تُقْتَلَ الْمُقَاتِلَةُ، وَأَنْ تُسْبَى النِّسَاءُ وَالذُّرِّيَّةُ، وَأَنْ تُقْسَمَ أَمْوَالُهُمْ. قَالَ هِشَامٌ فَأَخْبَرَنِي أَبِي عَنْ عَائِشَةَ أَنَّ سَعْدًا قَالَ اللَّهُمَّ إِنَّكَ تَعْلَمُ أَنَّهُ لَيْسَ أَحَدٌ أَحَبَّ إِلَىَّ أَنْ أُجَاهِدَهُمْ فِيكَ مِنْ قَوْمٍ كَذَّبُوا رَسُولَكَ صلى الله عليه وسلم وَأَخْرَجُوهُ، اللَّهُمَّ فَإِنِّي أَظُنُّ أَنَّكَ قَدْ وَضَعْتَ الْحَرْبَ بَيْنَنَا وَبَيْنَهُمْ، فَإِنْ كَانَ بَقِيَ مِنْ حَرْبِ قُرَيْشٍ شَىْءٌ، فَأَبْقِنِي لَهُ حَتَّى أُجَاهِدَهُمْ فِيكَ، وَإِنْ كُنْتَ وَضَعْتَ الْحَرْبَ فَافْجُرْهَا، وَاجْعَلْ مَوْتَتِي فِيهَا. فَانْفَجَرَتْ مِنْ لَبَّتِهِ، فَلَمْ يَرُعْهُمْ وَفِي الْمَسْجِدِ خَيْمَةٌ مِنْ بَنِي غِفَارٍ إِلاَّ الدَّمُ يَسِيلُ إِلَيْهِمْ فَقَالُوا يَا أَهْلَ الْخَيْمَةِ مَا هَذَا الَّذِي يَأْتِينَا مِنْ قِبَلِكُمْ فَإِذَا سَعْدٌ يَغْذُو جُرْحُهُ دَمًا، فَمَاتَ مِنْهَا رضى الله عنه.
Закариё ибн Яҳё бизга айтди, Абдуллаҳ ибн Нумайр бизга айтди, Ҳишом бизга айтди, отасидан, Оиша розияллаҳу анҳодан, у деди: Саъд Хандақ куни мусибатга учради — уни Қурайшдан Ҳиббон ибнул-Ариқа деган бир киши отди, уни акҳал (қўл томири)га отди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам масжидда бир чодир тикди — уни яқиндан йўқласин (касал кўрсин) деб. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам Хандақдан қайтиб, қуролни қўйган ва ғусл қилган пайтда, унга Жибрил алайҳиссалом — бошини чангдан қоқиб турган ҳолда — келди ва: «Сен қуролни қўйдинг? Аллаҳга қасам, мен уни қўймадим; уларга томон чиқ», деди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Қаерга?», деди. У Бану Қурайзага ишора қилди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам уларга келди, улар унинг ҳукмига тушди. (Набий) ҳукмни Саъдга қайтарди. У: «Мен улар ҳақида — урушувчилар ўлдирилиши, аёллар ва зурриёт асир қилиниши ва уларнинг моллари тақсимланишини — ҳукм қиламан», деди. Ҳишом деди: Менга отам Оишадан хабар берди: Саъд: «Эй Аллаҳ, албатта Сен биласанки, менга Сенинг Расулинг соллаллаҳу алайҳи васалламни ёлғонга чиқарган ва уни (Маккадан) чиқарган бир қавмдан кўра, улар билан Сенинг (йўлингда) жиҳод қилишимдан севимлироқ бирор киши йўқ. Эй Аллаҳ, мен гумон қиламанки, Сен биз билан улар орасидаги урушни қўйдинг (тугатди); агар Қурайш урушидан бирор нарса қолдийса, мени унин учун (тирик) қолдир — токи мен Сенинг (йўлингда) улар билан жиҳод қилсам; агар Сен урушни қўйган бўлсанг, уни (ярамни) ёр ва менинг ўлимимни унда қил», деди. Шунда (яра) унинг бўйин чуқурчасидан ёрилди. Масжидда Бану Ғифордан бир чодир бор эди, уларни фақат ўзлари томон оқиб келаётган қон чўчитди. Улар: «Эй чодир аҳли, сизлар томондан бизга келаётган бу нарса нима?», дедилар. Бирдан Саъд — унинг яраси қон отиб турган эди. У шундан вафот этди розияллаҳу анҳу.