حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ حَنْبَلٍ، حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ، حَدَّثَنَا أَيُّوبُ، عَنْ أَبِي الزُّبَيْرِ، عَنْ جَابِرٍ، أَنَّ رَجُلاً، مِنَ الأَنْصَارِ يُقَالُ لَهُ أَبُو مَذْكُورٍ أَعْتَقَ غُلاَمًا لَهُ يُقَالُ لَهُ يَعْقُوبُ عَنْ دُبُرٍ وَلَمْ يَكُنْ لَهُ مَالٌ غَيْرُهُ فَدَعَا بِهِ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ " مَنْ يَشْتَرِيهِ " . فَاشْتَرَاهُ نُعَيْمُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ النَّحَّامِ بِثَمَانِمِائَةِ دِرْهَمٍ فَدَفَعَهَا إِلَيْهِ ثُمَّ قَالَ " إِذَا كَانَ أَحَدُكُمْ فَقِيرًا فَلْيَبْدَأْ بِنَفْسِهِ فَإِنْ كَانَ فِيهَا فَضْلٌ فَعَلَى عِيَالِهِ فَإِنْ كَانَ فِيهَا فَضْلٌ فَعَلَى ذِي قَرَابَتِهِ " . أَوْ قَالَ " عَلَى ذِي رَحِمِهِ فَإِنْ كَانَ فَضْلاً فَهَا هُنَا وَهَا هُنَا " .
Бизга Аҳмад ибн Ҳанбал ривоят қилди, бизга Исмоил ибн Иброҳим ривоят қилди, бизга Айюб Абу аз-Зубайрдан, у Жобирдан ривоят қилдики: Ансорлардан Абу Мазкур деб аталадиган бир киши Яъқуб деб аталадиган ўз ғуломини мудаббар қилиб (ўлимидан кейин озод бўладиган қилиб) озод қилди, ундан бошқа моли йўқ эди. Шунда Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам уни чақириб: «Уни ким сотиб олади?» дедилар. Уни Нуайм ибн Абдуллаҳ ибн ан-Наҳҳом саккиз юз дирҳамга сотиб олди ва уни (пулни) унга топширди. Сўнг (Расулуллаҳ): «Қачон бирортангиз фақир бўлса, ўзидан бошласин; агар (мол)да ортиқча бўлса, оиласига; агар яна ортиқча бўлса, қариндошига» — ёки «маҳрам қариндошига» дедилар — «агар яна ортиқча бўлса, мана бунга ва мана бунга (сарфласин)» дедилар.