حَدَّثَنَا سَعِيدُ بْنُ مَنْصُورٍ، حَدَّثَنَا ابْنُ أَبِي الزِّنَادِ، ح وَحَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ سُلَيْمَانَ الأَنْبَارِيُّ، حَدَّثَنَا حَجَّاجُ بْنُ مُحَمَّدٍ، عَنِ ابْنِ أَبِي الزِّنَادِ، - وَهُوَ أَشْبَعُ - عَنْ أَبِيهِ، عَنْ خَارِجَةَ بْنِ زَيْدِ بْنِ ثَابِتٍ، عَنْ أَبِيهِ، أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم كَانَ يَقْرَأُ { غَيْرُ أُولِي الضَّرَرِ } وَلَمْ يَقُلْ سَعِيدٌ كَانَ يَقْرَأُ .
Бизга Саъийд ибн Мансур ривоят қилди, бизга Ибн Абу аз-Зинод (ривоят қилди), (ҳ) ва бизга Муҳаммад ибн Сулаймон ал-Анборий ривоят қилди, бизга Ҳажжож ибн Муҳаммад, Ибн Абу аз-Зиноддан — у тўлиқроқдир — у отасидан, у Хорижа ибн Зайд ибн Собитдан, у отасидан ривоят қилдики, Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам ‹ғайру ули-з-зарари› (яъни «озор-зарари бўлмаганлар» тарзида) ўқир эдилар. Саъийд «ўқир эдилар» демади.