حَدَّثَنَا عَمْرُو بْنُ عُثْمَانَ بْنِ سَعِيدٍ الْحِمْصِيُّ، حَدَّثَنَا بَقِيَّةُ، عَنْ بَحِيرٍ، عَنْ خَالِدٍ، قَالَ وَفَدَ الْمِقْدَامُ بْنُ مَعْدِيكَرِبَ وَعَمْرُو بْنُ الأَسْوَدِ وَرَجُلٌ مِنْ بَنِي أَسَدٍ مِنْ أَهْلِ قِنَّسْرِينَ إِلَى مُعَاوِيَةَ بْنِ أَبِي سُفْيَانَ فَقَالَ مُعَاوِيَةُ لِلْمِقْدَامِ أَعَلِمْتَ أَنَّ الْحَسَنَ بْنَ عَلِيٍّ تُوُفِّيَ فَرَجَّعَ الْمِقْدَامُ فَقَالَ لَهُ رَجُلٌ أَتَرَاهَا مُصِيبَةً قَالَ لَهُ وَلِمَ لاَ أَرَاهَا مُصِيبَةً وَقَدْ وَضَعَهُ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فِي حِجْرِهِ فَقَالَ " هَذَا مِنِّي وَحُسَيْنٌ مِنْ عَلِيٍّ " . فَقَالَ الأَسَدِيُّ جَمْرَةٌ أَطْفَأَهَا اللَّهُ عَزَّ وَجَلَّ . قَالَ فَقَالَ الْمِقْدَامُ أَمَّا أَنَا فَلاَ أَبْرَحُ الْيَوْمَ حَتَّى أُغِيظَكَ وَأُسْمِعَكَ مَا تَكْرَهُ . ثُمَّ قَالَ يَا مُعَاوِيَةُ إِنْ أَنَا صَدَقْتُ فَصَدِّقْنِي وَإِنْ أَنَا كَذَبْتُ فَكَذِّبْنِي قَالَ أَفْعَلُ . قَالَ فَأَنْشُدُكَ بِاللَّهِ هَلْ تَعْلَمُ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم نَهَى عَنْ لُبْسِ الذَّهَبِ قَالَ نَعَمْ . قَالَ فَأَنْشُدُكَ بِاللَّهِ هَلْ سَمِعْتَ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَنْهَى عَنْ لُبْسِ الْحَرِيرِ قَالَ نَعَمْ . قَالَ فَأَنْشُدُكَ بِاللَّهِ هَلْ تَعْلَمُ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم نَهَى عَنْ لُبْسِ جُلُودِ السِّبَاعِ وَالرُّكُوبِ عَلَيْهَا قَالَ نَعَمْ . قَالَ فَوَاللَّهِ لَقَدْ رَأَيْتُ هَذَا كُلَّهُ فِي بَيْتِكَ يَا مُعَاوِيَةُ . فَقَالَ مُعَاوِيَةُ قَدْ عَلِمْتُ أَنِّي لَنْ أَنْجُوَ مِنْكَ يَا مِقْدَامُ قَالَ خَالِدٌ فَأَمَرَ لَهُ مُعَاوِيَةُ بِمَا لَمْ يَأْمُرْ لِصَاحِبَيْهِ وَفَرَضَ لاِبْنِهِ فِي الْمِائَتَيْنِ فَفَرَّقَهَا الْمِقْدَامُ فِي أَصْحَابِهِ قَالَ وَلَمْ يُعْطِ الأَسَدِيُّ أَحَدًا شَيْئًا مِمَّا أَخَذَ فَبَلَغَ ذَلِكَ مُعَاوِيَةَ فَقَالَ أَمَّا الْمِقْدَامُ فَرَجُلٌ كَرِيمٌ بَسَطَ يَدَهُ وَأَمَّا الأَسَدِيُّ فَرَجُلٌ حَسَنُ الإِمْسَاكِ لِشَيْئِهِ .
Бизга Амр ибн Усмон ибн Саид ал-Ҳимсий, бизга Бақия Баҳирдан, у Холиддан ривоят қилиб, деди: Миқдом ибн Маъдийкариб, Амр ибн Асвад ва Қиннасрин аҳлидан Бани Асаддан бўлган бир киши Муовия ибн Абу Суфённинг олдига вакил бўлиб келдилар. Муовия Миқдомга: «Ҳасан ибн Алий вафот этганини билдингми?» деди. Миқдом иннолиллаҳни ўқиди (яъни «инно лиллаҳ» деди). Бир киши унга: «Сен буни мусибат деб биласанми?» деди. У унга: «Нега уни мусибат деб билмай, ҳолбуки Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам уни қучоғларига олиб: ‹Бу мендан, Ҳусайн эса Алидан› деганлар» деди. Асадий: «Бу Аллаҳ азза ва жалла ўчирган бир чўғ эди» деди. (Рови) деди: Миқдом: «Мен эса бугун сени ғазаблантирмасдан ва сенга ёқмайдиган нарсани эшиттирмасдан кетмайман» деди. Сўнг: «Эй Муовия, агар мен рост гапирсам, мени тасдиқлагин, агар ёлғон гапирсам, мени ёлғончига чиқаргин» деди. У: «Шундай қиламан» деди. У: «Сенга Аллаҳ ҳақи савол бераман, Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам олтин кийишдан қайтарганларини биласанми?» деди. У: «Ҳа» деди. У: «Сенга Аллаҳ ҳақи савол бераман, Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг ипак кийишдан қайтарганларини эшитганмисан?» деди. У: «Ҳа» деди. У: «Сенга Аллаҳ ҳақи савол бераман, Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам йиртқич ҳайвонлар терисини кийиш ва уларнинг устига минишдан қайтарганларини биласанми?» деди. У: «Ҳа» деди. У: «Валлаҳи, эй Муовия, мен буларнинг ҳаммасини сенинг уйингда кўрдим» деди. Муовия: «Мен сендан қутула олмаслигимни билган эдим, эй Миқдом» деди. Холид деди: Сўнг Муовия унга ўзининг икки ҳамроҳига буюрмаган нарсасини буюрди (инъом қилди) ва унинг ўғлига икки юзлик (атода) улуш белгилаб берди. Миқдом уни ўз ашоблари орасида тарқатиб юборди. (Рови) деди: Асадий эса олган нарсасидан ҳеч кимга ҳеч нарса бермади. Бу Муовияга етиб борди ва у: «Миқдом эса қўлини очган сахий киши, Асадий эса ўз нарсасини яхши ушлаб қоладиган киши» деди.