حَدَّثَنَا ابْنُ نُفَيْلٍ، حَدَّثَنَا زُهَيْرٌ، قَرَأْتُ عَلَى عَبْدِ الْمَلِكِ بْنِ أَبِي سُلَيْمَانَ وَقَرَأَهُ عَبْدُ الْمَلِكِ عَلَى أَبِي الزُّبَيْرِ وَرَوَاهُ أَبُو الزُّبَيْرِ عَنْ جَابِرٍ، قَالَ كُنَّا نُعْفِي السِّبَالَ إِلاَّ فِي حَجٍّ أَوْ عُمْرَةٍ . قَالَ أَبُو دَاوُدَ الاِسْتِحْدَادُ حَلْقُ الْعَانَةِ .
Бизга ибн Нуфайл ривоят қилди, бизга Зуҳайр ривоят қилди, мен Абдулмалик ибн Абу Сулаймонга ўқиб бердим, Абдулмалик эса уни Абуз-Зубайрга ўқиб берган, ва Абуз-Зубайр уни Жобирдан ривоят қилган, у деди: Биз мўйловни фақат ҳаж ёки умрадагина узун қолдирар эдик. Абу Довуд деди: «Истиҳдод» аврат сочини олишдир.