حَدَّثَنَا عَبَّادُ بْنُ مُوسَى الْخُتَّلِيُّ، أَخْبَرَنَا إِسْمَاعِيلُ بْنُ جَعْفَرٍ الْمَدَنِيُّ، عَنْ إِسْرَائِيلَ، عَنْ عُثْمَانَ الشَّحَّامِ، عَنْ عِكْرِمَةَ، قَالَ حَدَّثَنَا ابْنُ عَبَّاسٍ، أَنَّ أَعْمَى، كَانَتْ لَهُ أُمُّ وَلَدٍ تَشْتُمُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم وَتَقَعُ فِيهِ فَيَنْهَاهَا فَلاَ تَنْتَهِي وَيَزْجُرُهَا فَلاَ تَنْزَجِرُ - قَالَ - فَلَمَّا كَانَتْ ذَاتَ لَيْلَةٍ جَعَلَتْ تَقَعُ فِي النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَتَشْتِمُهُ فَأَخَذَ الْمِغْوَلَ فَوَضَعَهُ فِي بَطْنِهَا وَاتَّكَأَ عَلَيْهَا فَقَتَلَهَا فَوَقَعَ بَيْنَ رِجْلَيْهَا طِفْلٌ فَلَطَخَتْ مَا هُنَاكَ بِالدَّمِ فَلَمَّا أَصْبَحَ ذُكِرَ ذَلِكَ لِرَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَجَمَعَ النَّاسَ فَقَالَ " أَنْشُدُ اللَّهَ رَجُلاً فَعَلَ مَا فَعَلَ لِي عَلَيْهِ حَقٌّ إِلاَّ قَامَ " . فَقَامَ الأَعْمَى يَتَخَطَّى النَّاسَ وَهُوَ يَتَزَلْزَلُ حَتَّى قَعَدَ بَيْنَ يَدَىِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ يَا رَسُولَ اللَّهِ أَنَا صَاحِبُهَا كَانَتْ تَشْتِمُكَ وَتَقَعُ فِيكَ فَأَنْهَاهَا فَلاَ تَنْتَهِي وَأَزْجُرُهَا فَلاَ تَنْزَجِرُ وَلِي مِنْهَا ابْنَانِ مِثْلُ اللُّؤْلُؤَتَيْنِ وَكَانَتْ بِي رَفِيقَةً فَلَمَّا كَانَتِ الْبَارِحَةَ جَعَلَتْ تَشْتِمُكَ وَتَقَعُ فِيكَ فَأَخَذْتُ الْمِغْوَلَ فَوَضَعْتُهُ فِي بَطْنِهَا وَاتَّكَأْتُ عَلَيْهَا حَتَّى قَتَلْتُهَا . فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " أَلاَ اشْهَدُوا أَنَّ دَمَهَا هَدَرٌ " .
Бизга Аббод ибн Мусо ал-Хутталий ривоят қилди, бизга Исмоил ибн Жаъфар ал-Маданий Исроилдан, у Усмон аш-Шаҳҳомдан, у Икримадан хабар берди. У деди: Бизга Ибн Аббос ривоят қилдики, бир кўрнинг умм валад (канизак)и бор эди, у Набий соллаллаҳу алайҳи васалламни сўкар ва у киши ҳақида ёмон гаплар айтар эди. У (кўр) уни қайтарар эди, лекин у тўхтамасди, уни жеркир эди, лекин у тийилмасди. У деди: Бир кечаси у Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам ҳақида ёмон гапира бошлади ва у кишини сўкди. Шунда у (кўр) ханжарни олиб, унинг қорнига қўйди ва унга зарб бериб босди, шу билан уни ўлдирди. Унинг оёқлари орасига бир чақалоқ тушиб қолди ва у ер қонга бўялди. Тонг отганида бу Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга айтилди. У киши одамларни йиғиб деди: «Аллаҳ ҳаққи-ҳурмати, ўша ишни қилган киши, агар унинг устимда ҳаққи бўлса, ўрнидан турсин». Шунда ўша кўр одамларни ёриб ўтиб, қалтираб келди, то Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдида ўтирди ва деди: Эй Расулуллаҳ, мен унинг эгасиман. У сени сўкар ва сен ҳақингда ёмон гапирар эди, мен уни қайтардим, лекин у тўхтамади, уни жеркидим, лекин у тийилмади. Менинг ундан иккита марвариддек ўғлим бор ва у менга меҳрибон ҳамроҳ эди. Кеча у сени сўка бошлади ва сен ҳақингда ёмон гапирди, шунда мен ханжарни олиб, унинг қорнига қўйдим ва унга босиб турдим, то уни ўлдирдим. Шунда Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам деди: «Огоҳ бўлинглар, унинг қони беҳуда (ҳадар)дир».