حَدَّثَنَا ابْنُ بَشَّارٍ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّحْمَنِ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، عَنِ الْمِقْدَامِ بْنِ شُرَيْحٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَائِشَةَ، رَضِيَ اللَّهُ عَنْهَا أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم كَانَ إِذَا رَأَى نَاشِئًا فِي أُفُقِ السَّمَاءِ تَرَكَ الْعَمَلَ وَإِنْ كَانَ فِي صَلاَةٍ ثُمَّ يَقُولُ " اللَّهُمَّ إِنِّي أَعُوذُ بِكَ مِنْ شَرِّهَا " . فَإِنْ مُطِرَ قَالَ " اللَّهُمَّ صَيِّبًا هَنِيئًا " .
Бизга ибн Башшор ривоят қилди, бизга Абдурраҳмон ривоят қилди, бизга Суфён ривоят қилди, Миқдом ибн Шурайҳдан, у отасидан, у Оиша розияллаҳу анҳодан ривоят қилишича, Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам осмон уфқида (янги пайдо бўлаётган булут) кўрганларида, гарчи намозда бўлсалар ҳам, ишни тўхтатиб, сўнг: «Аллаҳумма инни аъузу бика мин шарриҳа (Эй Аллаҳ, унинг ёмонлигидан Сенга паноҳ тилайман)» дердилар. Агар ёмғир ёғса: «Аллаҳумма соййибан ҳанийъан (Эй Аллаҳ, ёқимли — фойдали ёмғир қил)» дердилар.