حَدَّثَنَا حَجَّاجُ بْنُ أَبِي يَعْقُوبَ، حَدَّثَنَا مُعَاوِيَةُ، - يَعْنِي ابْنَ عَمْرٍو - حَدَّثَنَا زَائِدَةُ، عَنِ الأَعْمَشِ، عَنْ أَبِي صَالِحٍ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ " مَنْ تَوَلَّى قَوْمًا بِغَيْرِ إِذْنِ مَوَالِيهِ فَعَلَيْهِ لَعْنَةُ اللَّهِ وَالْمَلاَئِكَةِ وَالنَّاسِ أَجْمَعِينَ لاَ يُقْبَلُ مِنْهُ يَوْمَ الْقِيَامَةِ عَدْلٌ وَلاَ صَرْفٌ " .
Бизга Ҳажжож ибн Аби Яъқуб ривоят қилди, бизга Муъовия — яъни ибн Амр — ривоят қилди, бизга Зоида ривоят қилди, Аъмашдан, у Абу Солиҳдан, у Абу Ҳурайрадан, у Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан ривоят қилди, у: «Ким ўз хўжаларининг (маволисининг) изнисиз бир қавмни дўст (вали) тутса, унга Аллаҳнинг, малоикаларнинг ва барча одамларнинг лаънати бўлади, қиёмат кунида ундан на адл (фарз) ва на сарф (нафл) қабул қилинади» деди.