حَدَّثَنَا عُثْمَانُ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، حَدَّثَنَا جَرِيرٌ، وَوَكِيعٌ، عَنِ الأَعْمَشِ، عَنْ أَبِي سُفْيَانَ، عَنْ جَابِرٍ، قَالَ رَكِبَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَرَسًا بِالْمَدِينَةِ فَصَرَعَهُ عَلَى جِذْمِ نَخْلَةٍ فَانْفَكَّتْ قَدَمُهُ فَأَتَيْنَاهُ نَعُودُهُ فَوَجَدْنَاهُ فِي مَشْرَبَةٍ لِعَائِشَةَ يُسَبِّحُ جَالِسًا قَالَ فَقُمْنَا خَلْفَهُ فَسَكَتَ عَنَّا ثُمَّ أَتَيْنَاهُ مَرَّةً أُخْرَى نَعُودُهُ فَصَلَّى الْمَكْتُوبَةَ جَالِسًا فَقُمْنَا خَلْفَهُ فَأَشَارَ إِلَيْنَا فَقَعَدْنَا . قَالَ فَلَمَّا قَضَى الصَّلاَةَ قَالَ " إِذَا صَلَّى الإِمَامُ جَالِسًا فَصَلُّوا جُلُوسًا وَإِذَا صَلَّى الإِمَامُ قَائِمًا فَصَلُّوا قِيَامًا وَلاَ تَفْعَلُوا كَمَا يَفْعَلُ أَهْلُ فَارِسَ بِعُظَمَائِهَا " .
Бизга Усмон ибн Абу Шайба ривоят қилди, бизга Жарийр ва Вакий ривоят қилди, у Аъмашдан, у Абу Суфёндан, у Жобирдан ривоят қилди. У деди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам Мадинада бир отга минди, от уни хурмо дарахти танаси устига йиқитди ва оёғи чиқиб кетди. Биз уни бориб кўргани келдик ва уни Оишанинг ҳужрасида ўтирган ҳолда тасбеҳ айтаётган ҳолатда топдик. У деди: Биз унинг орқасида тик турдик, у эса бизга индамади. Сўнг яна бир бор уни кўргани келдик. У фарз намозини ўтириб ўқиди, биз орқасида тик турдик, у бизга ишора қилди, биз ҳам ўтирдик. У деди: Намозни тугатгач, у шундай деди: «Агар имом ўтириб намоз ўқиса, сиз ҳам ўтириб ўқинг; агар имом тик туриб намоз ўқиса, сиз ҳам тик туриб ўқинг. Форслар ўз улуғларига қилганидек қилманг».