حَدَّثَنَا قُتَيْبَةُ، حَدَّثَنَا مُغِيرَةُ بْنُ عَبْدِ الرَّحْمَنِ، عَنْ أَبِي الزِّنَادِ، عَنِ الأَعْرَجِ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم كَانَ إِذَا رَفَعَ رَأْسَهُ مِنَ الرَّكْعَةِ الآخِرَةِ يَقُولُ " اللَّهُمَّ أَنْجِ عَيَّاشَ بْنَ أَبِي رَبِيعَةَ، اللَّهُمَّ أَنْجِ سَلَمَةَ بْنَ هِشَامٍ، اللَّهُمَّ أَنْجِ الْوَلِيدَ بْنَ الْوَلِيدِ، اللَّهُمَّ أَنْجِ الْمُسْتَضْعَفِينَ مِنَ الْمُؤْمِنِينَ، اللَّهُمَّ اشْدُدْ وَطْأَتَكَ عَلَى مُضَرَ، اللَّهُمَّ اجْعَلْهَا سِنِينَ كَسِنِي يُوسُفَ ". وَأَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم قَالَ " غِفَارُ غَفَرَ اللَّهُ لَهَا، وَأَسْلَمُ سَالَمَهَا اللَّهُ ". قَالَ ابْنُ أَبِي الزِّنَادِ عَنْ أَبِيهِ هَذَا كُلُّهُ فِي الصُّبْحِ.
Қутайба бизга айтди: Муғийра ибн Абдурраҳмон бизга айтди, Абуз-Зиноддан, у Аъраждан, у Абу Ҳурайрадан: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам охирги ракатда бошини (рукудан) кўтарганларида: «Аллаҳумма анжи Айёш ибн Абу Робиа, Аллаҳумма анжи Салама ибн Ҳишом, Аллаҳумма анжил-Валидибнал-Валид, Аллаҳумма анжил-мустазъафина минал-муъминин, Аллаҳум-маш-дуд ватъатака ала Музар, Аллаҳум-мажъалҳа сининан ка-синии Юсуф (Аллаҳим, Айёш ибн Абу Робиаъни қутқар, Аллаҳим, Салама ибн Ҳишомни қутқар, Аллаҳим, Валид ибн Валидни қутқар, Аллаҳим, мўминлардан заиф (эзилган)ларни қутқар, Аллаҳим, Музарга азобингни қаттиқ қил, Аллаҳим, уни Юсуф (давридаги қаҳатчилик) йилларидек қил)», дер эдилар. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Ғифор — Аллаҳ уни мағфират қилди, Аслам — Аллаҳ унга саломатлик берди», дедилар. Ибн Абуз-Зинод отасидан: ‹Буларнинг ҳаммаси субҳда (бўлган)›, деди.