حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ مُقَاتِلٍ، أَخْبَرَنَا عَبْدُ اللَّهِ، أَخْبَرَنَا شُعْبَةُ، عَنْ سَعْدِ بْنِ إِبْرَاهِيمَ، عَنْ أَبِيهِ، إِبْرَاهِيمَ أَنَّ عَبْدَ الرَّحْمَنِ بْنَ عَوْفٍ ـ رضى الله عنه ـ أُتِيَ بِطَعَامٍ وَكَانَ صَائِمًا فَقَالَ قُتِلَ مُصْعَبُ بْنُ عُمَيْرٍ وَهُوَ خَيْرٌ مِنِّي، كُفِّنَ فِي بُرْدَةٍ، إِنْ غُطِّيَ رَأْسُهُ بَدَتْ رِجْلاَهُ، وَإِنْ غُطِّيَ رِجْلاَهُ بَدَا رَأْسُهُ ـ وَأُرَاهُ قَالَ ـ وَقُتِلَ حَمْزَةُ وَهُوَ خَيْرٌ مِنِّي، ثُمَّ بُسِطَ لَنَا مِنَ الدُّنْيَا مَا بُسِطَ ـ أَوْ قَالَ أُعْطِينَا مِنَ الدُّنْيَا مَا أُعْطِينَا ـ وَقَدْ خَشِينَا أَنْ تَكُونَ حَسَنَاتُنَا عُجِّلَتْ لَنَا، ثُمَّ جَعَلَ يَبْكِي حَتَّى تَرَكَ الطَّعَامَ.
Муҳаммад ибн Муқотил бизга айтди: Абдуллаҳ бизга хабар берди: Шуъба бизга хабар берди, Саъд ибн Иброҳимдан, у отаси Иброҳимдан: Абдурраҳмон ибн Авф розияллаҳу анҳуга таом келтирилди, у рўзадор эди. У: ‹Мусъаб ибн Умайр ўлдирилди, у мендан яхшироқ эди, бир бурдага кафанланди, агар боши ёпилса, оёқлари очилар, агар оёқлари ёпилса, боши очилар эди — уни (рови) шундай деди деб ўйлайман — ва Ҳамза ўлдирилди, у мендан яхшироқ эди. Сўнг бизга дунёдан (қанча) ёйилса ёйилди — ёки: бизга дунёдан (қанча) берилса берилди. Биз яхшиликларимиз бизга (олдиндан) тезлаштирилган бўлишидан қўрқдик› деди, сўнг йиғлай бошлади, ҳатто таомни тарк қилди.