حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ بَشَّارٍ، حَدَّثَنَا ابْنُ أَبِي عَدِيٍّ، عَنْ شُعْبَةَ، عَنْ سُلَيْمَانَ، عَنْ أَبِي الضُّحَى، عَنْ مَسْرُوقٍ، عَنْ خَبَّابٍ، قَالَ كُنْتُ قَيْنًا فِي الْجَاهِلِيَّةِ، وَكَانَ لِي عَلَى الْعَاصِ بْنِ وَائِلٍ دَيْنٌ، فَأَتَيْتُهُ أَتَقَاضَاهُ قَالَ لاَ أُعْطِيكَ حَتَّى تَكْفُرَ بِمُحَمَّدٍ صلى الله عليه وسلم. فَقُلْتُ لاَ أَكْفُرُ حَتَّى يُمِيتَكَ اللَّهُ، ثُمَّ تُبْعَثَ. قَالَ دَعْنِي حَتَّى أَمُوتَ وَأُبْعَثَ، فَسَأُوتَى مَالاً وَوَلَدًا فَأَقْضِيَكَ فَنَزَلَتْ {أَفَرَأَيْتَ الَّذِي كَفَرَ بِآيَاتِنَا وَقَالَ لأُوتَيَنَّ مَالاً وَوَلَدًا * أَطَّلَعَ الْغَيْبَ أَمِ اتَّخَذَ عِنْدَ الرَّحْمَنِ عَهْدًا }
Муҳаммад ибн Башшор бизга айтди: Ибн Абу Адий бизга айтди, Шуъбадан, у Сулаймондан, у Абуз-Зуҳадан, у Масруқдан, у Хаббобдан: У деди: Мен жоҳилиятда темирчи эдим, Ас ибн Воилнинг зиммасида менинг қарзим бор эди. Мен унга — уни ундиришга — келдим. У: ‹Сен Муҳаммад соллаллаҳу алайҳи васалламга куфр келтирмагунча мен сенга бермайман› деди. Мен: ‹Аллаҳ сени ўлдириб, сўнг (қайтадан) тирилтиргунча, мен куфр келтирмайман› дедим. У: ‹Мени қўй, мен ўлиб, сўнг тирилтириламан, шунда менга мол ва фарзанд берилади, сен(нинг қарзинг)ни адо этаман› деди. Шунда: ‹‹Бизнинг оятларимизга куфр келтирган ва: ‹Менга албатта мол ва фарзанд берилади› деган кишини кўрдингми? У ғайбга (огоҳ бўлиб) қарадими ёки Раҳмон ҳузурида (бирор) аҳд олдими?›› (ояти) нозил бўлди.