حَدَّثَنَا سَعِيدُ بْنُ الرَّبِيعِ، حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، عَنِ الأَشْعَثِ بْنِ سُلَيْمٍ، قَالَ سَمِعْتُ مُعَاوِيَةَ بْنَ سُوَيْدٍ، سَمِعْتُ الْبَرَاءَ بْنَ عَازِبٍ ـ رضى الله عنهما ـ قَالَ أَمَرَنَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم بِسَبْعٍ، وَنَهَانَا عَنْ سَبْعٍ. فَذَكَرَ عِيَادَةَ الْمَرِيضِ، وَاتِّبَاعَ الْجَنَائِزِ، وَتَشْمِيتَ الْعَاطِسِ، وَرَدَّ السَّلاَمِ، وَنَصْرَ الْمَظْلُومِ، وَإِجَابَةَ الدَّاعِي، وَإِبْرَارَ الْمُقْسِمِ.
Бизга Саид ибн Робиъ ривоят қилди, бизга Шуъба ривоят қилди, у Ашъас ибн Сулаймдан, у деди: Мен Муовия ибн Сувайдни эшитдим, мен Баро ибн Озибни (розияллаҳу анҳумо) эшитдим, у деди: Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) бизни еттита (иш)га буюрди ва еттита (иш)дан ман қилди. У: беморни бориб кўриш, жанозаларга эргашиш, акса урганга «ярҳамукаллаҳ« дейиш, саломга жавоб қайтариш, мазлумга ёрдам бериш, чақирувчи(таклиф)га жавоб бериш ва қасам ичувчини (қасамида) содиқ чиқариш(ни зикр қилди).