حَدَّثَنَا أَبُو النُّعْمَانِ، حَدَّثَنَا أَبُو عَوَانَةَ، عَنِ الأَعْمَشِ، عَنْ أَبِي وَائِلٍ، عَنْ أَبِي مَسْعُودٍ، أَنَّ رَجُلاً، مِنَ الأَنْصَارِ يُقَالُ لَهُ أَبُو شُعَيْبٍ كَانَ لَهُ غُلاَمٌ لَحَّامٌ فَقَالَ لَهُ أَبُو شُعَيْبٍ اصْنَعْ لِي طَعَامَ خَمْسَةٍ لَعَلِّي أَدْعُو النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم خَامِسَ خَمْسَةٍ. وَأَبْصَرَ فِي وَجْهِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم الْجُوعَ ـ فَدَعَاهُ، فَتَبِعَهُمْ رَجُلٌ لَمْ يُدْعَ فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " إِنَّ هَذَا قَدِ اتَّبَعَنَا أَتَأْذَنُ لَهُ ". قَالَ نَعَمْ.
Бизга Абу Нуъмон ривоят қилди, бизга Абу Авона ривоят қилди, у Аъмашдан, у Абу Воилдан, у Абу Масъуддан: Ансордан Абу Шуайб деган бир кишининг бир қассоб қули бор эди. Абу Шуайб унга: Менга беш (киши)лик таом тайёрла, мен Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)ни бештанинг бешинчиси қилиб чақирмоқчиман, деди — у Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг юзида очликни кўрган эди. У уни чақирди. Уларга чақирилмаган бир киши эргашди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) деди: «Бу (киши) бизга эргашди, унга изн берасанми?» У: Ҳа, деди.