حَدَّثَنَا حَفْصُ بْنُ عُمَرَ، حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، عَنْ جَبَلَةَ، كُنَّا بِالْمَدِينَةِ فِي بَعْضِ أَهْلِ الْعِرَاقِ، فَأَصَابَنَا سَنَةٌ، فَكَانَ ابْنُ الزُّبَيْرِ يَرْزُقُنَا التَّمْرَ، فَكَانَ ابْنُ عُمَرَ ـ رضى الله عنهما ـ يَمُرُّ بِنَا فَيَقُولُ إِنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم نَهَى عَنِ الإِقْرَانِ، إِلاَّ أَنْ يَسْتَأْذِنَ الرَّجُلُ مِنْكُمْ أَخَاهُ.
Бизга Ҳафс ибн Умар ривоят қилди, бизга Шуъба ривоят қилди, у Жабаладан: Биз Мадинада Ироқ аҳлининг баъзилари билан эдик. Бизга қаҳатчилик тегди. Ибн Зубайр бизни хурмо билан таъминлар эди. Ибн Умар (розияллаҳу анҳумо) бизнинг ёнимиздан ўтиб: Албатта Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) иқрон (бир вақтда иккитадан хурмо олиш)дан ман қилди, фақат сизлардан бирингиз биродаридан изн сўраса (мустасно), дер эди.