حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ الْمُثَنَّى، وَهَارُونُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ، قَالاَ حَدَّثَنَا عَبْدُ الصَّمَدِ، قَالَ سَمِعْتُ أَبِي يُحَدِّثُ، قَالَ حَدَّثَنَا عَبْدُ الْعَزِيزِ، عَنْ أَنَسٍ، قَالَ لَمْ يَخْرُجْ إِلَيْنَا نَبِيُّ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم ثَلاَثًا فَأُقِيمَتِ الصَّلاَةُ فَذَهَبَ أَبُو بَكْرٍ يَتَقَدَّمُ فَقَالَ نَبِيُّ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم بِالْحِجَابِ فَرَفَعَهُ فَلَمَّا وَضَحَ لَنَا وَجْهُ نَبِيِّ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مَا نَظَرْنَا مَنْظَرًا قَطُّ كَانَ أَعْجَبَ إِلَيْنَا مِنْ وَجْهِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم حِينَ وَضَحَ لَنَا - قَالَ - فَأَوْمَأَ نَبِيُّ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم بِيَدِهِ إِلَى أَبِي بَكْرٍ أَنْ يَتَقَدَّمَ وَأَرْخَى نَبِيُّ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم الْحِجَابَ فَلَمْ نَقْدِرْ عَلَيْهِ حَتَّى مَاتَ .
Анас айтди: Аллаҳнинг Набийси (соллаллаҳу алайҳи васаллам) уч (кун) бизнинг олдимизга чиқмади. Намозга иқомат айтилди; Абу Бакр олдинга ўтмоқчи бўлди. Аллаҳнинг Набийси (соллаллаҳу алайҳи васаллам) парда(ни кўтаришни) (ишора) қилди; уни кўтарди. Аллаҳнинг Набийси (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг юзи бизга равшан бўлганида — биз ҳеч қачон Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг юзидан кўра — у бизга равшан бўлган пайтдаги(дек) — бизга гўзалроқ (ёқимлироқ) бир манзара кўрмаган эдик. (Анас:) Аллаҳнинг Набийси (соллаллаҳу алайҳи васаллам) Абу Бакрга қўли билан — олдинга ўтсин деб — ишора қилди ва Аллаҳнинг Набийси (соллаллаҳу алайҳи васаллам) пардани туширди; бас биз у вафот этгунча унга (қайта қарашга) қодир бўлмадик.