حَدَّثَنَا إِبْرَاهِيمُ بْنُ الْمُنْذِرِ، حَدَّثَنَا أَنَسُ بْنُ عِيَاضٍ، عَنْ عُبَيْدِ اللَّهِ، عَنْ عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ الْقَاسِمِ، عَنْ أَبِيهِ الْقَاسِمِ، عَنْ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ أَنَّهَا كَانَتِ اتَّخَذَتْ عَلَى سَهْوَةٍ لَهَا سِتْرًا فِيهِ تَمَاثِيلُ، فَهَتَكَهُ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم، فَاتَّخَذَتْ مِنْهُ نُمْرُقَتَيْنِ، فَكَانَتَا فِي الْبَيْتِ يَجْلِسُ عَلَيْهِمَا.
Бизга Иброҳим ибн Мунзир ривоят қилди, бизга Анас ибн Иёз ривоят қилди, у Убайдуллаҳдан, у Абдурроҳман ибн Қосимдан, у отаси Қосимдан, у Оишадан (розияллаҳу анҳо): У ўз токчасига (саҳва) суратлар (тасвирлар) бўлган бир парда тутган эди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) уни йиртди. У ундан икки ёстиқ (нумруқа) ясади, улар уйда эди, у (Набий) уларда ўтирар эди.