حَدَّثَنَا أَبُو نُعَيْمٍ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الْوَاحِدِ بْنُ أَيْمَنَ، قَالَ حَدَّثَنِي أَبِي قَالَ، دَخَلْتُ عَلَى عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ وَعَلَيْهَا دِرْعُ قِطْرٍ ثَمَنُ خَمْسَةِ دَرَاهِمَ، فَقَالَتِ ارْفَعْ بَصَرَكَ إِلَى جَارِيَتِي، انْظُرْ إِلَيْهَا فَإِنَّهَا تُزْهَى أَنْ تَلْبَسَهُ فِي الْبَيْتِ، وَقَدْ كَانَ لِي مِنْهُنَّ دِرْعٌ عَلَى عَهْدِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم، فَمَا كَانَتِ امْرَأَةٌ تُقَيَّنُ بِالْمَدِينَةِ إِلاَّ أَرْسَلَتْ إِلَىَّ تَسْتَعِيرُهُ.
Бизга Абу Нуайм ривоят қилди, бизга Абдулвоҳид ибн Аймон ривоят қилди, у деди: Менга отам ривоят қилди, у деди: Мен Оишанинг (розияллаҳу анҳо) ҳузурига кирдим, унинг устида беш дирҳамлик қитр (кийим) кўйлаги бор эди. У: Кўзингни менинг чўримга кўтар, унга қара, чунки у уни уйда кийишдан (кибрланиб) ор қилади. Менда Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) замонида улардан (бундай) бир кўйлак бор эди. Мадинада безанадиган (келин қилинадиган) ҳеч бир аёл йўқ эдики, менга — уни ориятга (вақтинча) сўраб — одам юбормаган бўлса.