حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ بُكَيْرٍ، حَدَّثَنَا مَالِكٌ، عَنْ أَبِي الزِّنَادِ، عَنِ الأَعْرَجِ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ ـ رضى الله عنه ـ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " نِعْمَ الْمَنِيحَةُ اللِّقْحَةُ الصَّفِيُّ مِنْحَةً، وَالشَّاةُ الصَّفِيُّ تَغْدُو بِإِنَاءٍ وَتَرُوحُ بِإِنَاءٍ ". حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ يُوسُفَ وَإِسْمَاعِيلُ عَنْ مَالِكٍ قَالَ نِعْمَ الصَّدَقَةُ.
Бизга Яҳё ибн Букайр ривоят қилди, бизга Молик ривоят қилди, у Абуззиноддан, у Аъраждан, у Абу Ҳурайрадан (розияллаҳу анҳу): Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) деди: «Сутли (ҳайвон)ни маниҳ (вақтинча фойдаланиш учун) бериш нақадар яхши: серсут (софий) соғи туяни маниҳ қилиш ва бир идиш билан эрталаб, бир идиш билан кечқурун (сут) берадиган серсут қўй». Бизга Абдуллаҳ ибн Юсуф ва Исмоил Моликдан ривоят қилди: «Садақа нақадар яхши», деди.