حَدَّثَنَا إِبْرَاهِيمُ بْنُ حَمْزَةَ، حَدَّثَنَا إِبْرَاهِيمُ بْنُ سَعْدٍ، عَنْ صَالِحٍ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، عَنْ عُبَيْدِ اللَّهِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ، أَنَّ عَبْدَ اللَّهِ بْنَ عَبَّاسٍ ـ رضى الله عنهما ـ أَخْبَرَهُ قَالَ أَخْبَرَنِي أَبُو سُفْيَانَ، أَنَّ هِرَقْلَ، قَالَ لَهُ سَأَلْتُكَ مَاذَا يَأْمُرُكُمْ فَزَعَمْتَ أَنَّهُ أَمَرَكُمْ بِالصَّلاَةِ وَالصِّدْقِ وَالْعَفَافِ وَالْوَفَاءِ بِالْعَهْدِ وَأَدَاءِ الأَمَانَةِ. قَالَ وَهَذِهِ صِفَةُ نَبِيٍّ.
Бизга Иброҳим ибн Ҳамза ривоят қилди, бизга Иброҳим ибн Саъд ривоят қилди, у Солиҳдан, у Ибн Шиҳобдан, у Убайдуллаҳ ибн Абдуллаҳдан: Абдуллаҳ ибн Аббос (розияллаҳу анҳумо) унга хабар берди, у деди: Менга Абу Суфён хабар берди: Ҳирақл унга деди: Мен сендан: У сизга нима буюради? деб сўрадим, сен у сизга намоз, ростгўйлик, иффат, аҳдга вафо қилиш ва омонатни адо этишни буюрганини айтдинг. У: Бу — набий(нинг) сифатидир, деди.