حَدَّثَنَا عَبْدَانُ، أَخْبَرَنَا أَبُو حَمْزَةَ، قَالَ سَمِعْتُ الأَعْمَشَ، قَالَ سَأَلْتُ أَبَا وَائِلٍ شَهِدْتَ صِفِّينَ قَالَ نَعَمْ، فَسَمِعْتُ سَهْلَ بْنَ حُنَيْفٍ، يَقُولُ اتَّهِمُوا رَأْيَكُمْ، رَأَيْتُنِي يَوْمَ أَبِي جَنْدَلٍ وَلَوْ أَسْتَطِيعُ أَنْ أَرُدَّ، أَمْرَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم لَرَدَدْتُهُ، وَمَا وَضَعْنَا أَسْيَافَنَا عَلَى عَوَاتِقِنَا لأَمْرٍ يُفْظِعُنَا إِلاَّ أَسْهَلْنَ بِنَا إِلَى أَمْرٍ، نَعْرِفُهُ غَيْرِ أَمْرِنَا هَذَا.
Абдон бизга айтди, Абу Ҳамза бизга хабар берди, у деди: Аъмашни эшитдим, у деди: Мен Абу Воилдан: «Сиффинда ҳозир бўлдингми?», деб сўрадим. У: «Ҳа», деди: Мен Саҳл ибн Ҳунайфни шундай деганини эшитдим: «Ўз фикр-мулоҳазангизни (ҳақ деб билишда) айбланглар (шошманглар). Мен ўзимни Абу Жандал куни (Ҳудайбияда) кўрганман; агар Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг ишини (қарорига қарши) қайтаришга қодир бўлганимда, албатта уни қайтарардим. Биз қиличларимизни елкаларимизга қўйиб (жанг қилиб), бизни дахшатга соладиган бирор ишга (дуч келсак), улар бизни биз тушунадиган (осон) бир ишга олиб чиқар (етказар) эди — бу (Сиффин) ишимиздан бошқа».