حَدَّثَنَا زَكَرِيَّاءُ بْنُ يَحْيَى، حَدَّثَنَا أَبُو أُسَامَةَ، قَالَ هِشَامٌ أَخْبَرَنَا عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَائِشَةَ، رضى الله عنها قَالَتْ لَمَّا كَانَ يَوْمَ أُحُدٍ هُزِمَ الْمُشْرِكُونَ فَصَاحَ إِبْلِيسُ أَىْ عِبَادَ اللَّهِ أُخْرَاكُمْ. فَرَجَعَتْ أُولاَهُمْ فَاجْتَلَدَتْ هِيَ وَأُخْرَاهُمْ، فَنَظَرَ حُذَيْفَةُ فَإِذَا هُوَ بِأَبِيهِ الْيَمَانِ فَقَالَ أَىْ عِبَادَ اللَّهِ أَبِي أَبِي. فَوَاللَّهِ مَا احْتَجَزُوا حَتَّى قَتَلُوهُ، فَقَالَ حُذَيْفَةُ غَفَرَ اللَّهُ لَكُمْ. قَالَ عُرْوَةُ فَمَا زَالَتْ فِي حُذَيْفَةَ مِنْهُ بَقِيَّةُ خَيْرٍ حَتَّى لَحِقَ بِاللَّهِ.
Закариё ибн Яҳё бизга айтди, Абу Усома бизга айтди, Ҳишом бизга хабар берди отасидан, Оиша розияллаҳу анҳодан, у деди: Уҳуд куни бўлганида, мушриклар мағлуб бўлди. Шунда Иблис: ‹Эй Аллаҳнинг бандалари, ортингиздагилар (душман)!›, деб қичқирди. Шунда уларнинг олдингилари қайтди ва ўзлари билан ортдагилари бир-бирини қира бошлади. Ҳузайфа қараса, бирдан ўз отаси Яманни (кўрди) ва: ‹Эй Аллаҳнинг бандалари, отам, отам!›, деди. Аллаҳга қасамки, улар (уришдан) тўхтамадилар, токи уни ўлдирдилар. Ҳузайфа: ‹Аллаҳ сизларни кечирсин›, деди. Урва деди: Ҳузайфада ундан (шу сабабли) бир яхшилик қолдиғи (савоби) бор эдики, токи Аллаҳга қовушди (вафот этди).