حَدَّثَنَا فَرْوَةُ بْنُ أَبِي الْمَغْرَاءِ، حَدَّثَنَا عَلِيُّ بْنُ مُسْهِرٍ، عَنْ هِشَامِ بْنِ عُرْوَةَ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ قَالَتْ هُزِمَ الْمُشْرِكُونَ يَوْمَ أُحُدٍ هَزِيمَةً تُعْرَفُ فِيهِمْ، فَصَرَخَ إِبْلِيسُ أَىْ عِبَادَ اللَّهِ أُخْرَاكُمْ، فَرَجَعَتْ أُولاَهُمْ فَاجْتَلَدَتْ هِيَ وَأُخْرَاهُمْ، فَنَظَرَ حُذَيْفَةُ بْنُ الْيَمَانِ فَإِذَا هُوَ بِأَبِيهِ فَقَالَ أَبِي أَبِي. قَالَتْ فَوَاللَّهِ مَا انْحَجَزُوا حَتَّى قَتَلُوهُ، فَقَالَ حُذَيْفَةُ غَفَرَ اللَّهُ لَكُمْ. قَالَ عُرْوَةُ فَوَاللَّهِ مَا زَالَتْ فِي حُذَيْفَةَ مِنْهَا بَقِيَّةٌ حَتَّى لَقِيَ اللَّهَ.
Оиша (розияллаҳу анҳо) айтди: Уҳуд кунида мушриклар билинарли мағлубиятга учрадилар. Иблис: "Эй Аллаҳнинг бандалари, орқангиздагилар (душман)!" деб қичқирди. Шунда олдиндагилари қайтди, улар (мусулмонлар) ўзаро (хато билан) қилич уришди. Ҳузайфа ибн Яман қаради, бирдан отасини (кўрди) ва: "Отам! Отам!" деди. Валлаҳи, улар тўхтамадилар, то уни ўлдиргунча. Ҳузайфа: "Аллаҳ сизларни мағфират қилсин" деди. Урва: "Валлаҳи, Ҳузайфада (шу) гапдан бир қолдиқ (ғам-қайғу) Аллаҳга йўлиққунча қолди" деди.