حَدَّثَنَا عَلِيُّ بْنُ عَيَّاشٍ، حَدَّثَنَا حَرِيزٌ، قَالَ حَدَّثَنِي عَبْدُ الْوَاحِدِ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ النَّصْرِيُّ، قَالَ سَمِعْتُ وَاثِلَةَ بْنَ الأَسْقَعِ، يَقُولُ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " إِنَّ مِنْ أَعْظَمِ الْفِرَى أَنْ يَدَّعِيَ الرَّجُلُ إِلَى غَيْرِ أَبِيهِ، أَوْ يُرِيَ عَيْنَهُ مَا لَمْ تَرَ، أَوْ يَقُولُ عَلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مَا لَمْ يَقُلْ ".
Али ибн Айёш бизга айтди, Ҳариз бизга айтди, у деди: Абдулвоҳид ибн Абдуллаҳ Насрий менга айтди, у деди: Восила ибнул-Асқаъни эшитдим, у дер эди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам деди: «Албатта, энг катта ёлғонлардан бири — кишининг ўзини отасидан бошқага (ота деб) даъво қилиши, ёки ўз кўзига кўрмаган (нарса)ни кўрдим дейиши, ёки Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга у айтмаган (сўз)ни айтди дейишидир».