حَدَّثَنَا الْحَسَنُ بْنُ مَنْصُورٍ أَبُو عَلِيٍّ، حَدَّثَنَا حَجَّاجُ بْنُ مُحَمَّدٍ الأَعْوَرُ، بِالْمَصِّيصَةِ حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، عَنِ الْحَكَمِ، قَالَ سَمِعْتُ أَبَا جُحَيْفَةَ، قَالَ خَرَجَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم بِالْهَاجِرَةِ إِلَى الْبَطْحَاءِ فَتَوَضَّأَ ثُمَّ صَلَّى الظُّهْرَ رَكْعَتَيْنِ، وَالْعَصْرَ رَكْعَتَيْنِ، وَبَيْنَ يَدَيْهِ عَنَزَةٌ. {قَالَ شُعْبَةُ} وَزَادَ فِيهِ عَوْنٌ عَنْ أَبِيهِ أَبِي جُحَيْفَةَ قَالَ كَانَ يَمُرُّ مِنْ وَرَائِهَا الْمَرْأَةُ، وَقَامَ النَّاسُ فَجَعَلُوا يَأْخُذُونَ يَدَيْهِ، فَيَمْسَحُونَ بِهَا وُجُوهَهُمْ، قَالَ فَأَخَذْتُ بِيَدِهِ، فَوَضَعْتُهَا عَلَى وَجْهِي، فَإِذَا هِيَ أَبْرَدُ مِنَ الثَّلْجِ، وَأَطْيَبُ رَائِحَةً مِنَ الْمِسْكِ.
Ҳасан ибн Мансур Абу Али бизга айтди, Ҳажжож ибн Муҳаммад Аъвар Массисада бизга айтди, Шуъба бизга айтди, Ҳакамдан, у деди: Абу Жуҳайфани эшитдим, у деди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам туш (қайноқ) вақтида Батъҳога чиқди, таҳорат олди, сўнг пешинни икки ракат, асрни икки ракат ўқиди, олдида (сутра қилиб) аназа (калта найза) бор эди. Шуъба деди: Унга Авн отаси Абу Жуҳайфадан зиёда қилди: у деди: Унинг ортидан аёл ўтар эди. Одамлар туриб, унинг икки қўлини олиб, улар билан юзларини сила бошлади. (Абу Жуҳайфа) деди: Мен унинг қўлини олиб, уни юзимга қўйдим, бирдан у қордан совуқроқ, мискдан хушбўуроқ эди.