حَدَّثَنِي مُحَمَّدُ بْنُ الْحَكَمِ، أَخْبَرَنَا النَّضْرُ، أَخْبَرَنَا إِسْرَائِيلُ، أَخْبَرَنَا سَعْدٌ الطَّائِيُّ، أَخْبَرَنَا مُحِلُّ بْنُ خَلِيفَةَ، عَنْ عَدِيِّ بْنِ حَاتِمٍ، قَالَ بَيْنَا أَنَا عِنْدَ النَّبِيِّ، صلى الله عليه وسلم إِذْ أَتَاهُ رَجُلٌ فَشَكَا إِلَيْهِ الْفَاقَةَ، ثُمَّ أَتَاهُ آخَرُ، فَشَكَا قَطْعَ السَّبِيلِ. فَقَالَ " يَا عَدِيُّ هَلْ رَأَيْتَ الْحِيرَةَ ". قُلْتُ لَمْ أَرَهَا وَقَدْ أُنْبِئْتُ عَنْهَا. قَالَ " فَإِنْ طَالَتْ بِكَ حَيَاةٌ لَتَرَيَنَّ الظَّعِينَةَ تَرْتَحِلُ مِنَ الْحِيرَةِ، حَتَّى تَطُوفَ بِالْكَعْبَةِ، لاَ تَخَافُ أَحَدًا إِلاَّ اللَّهَ " ـ قُلْتُ فِيمَا بَيْنِي وَبَيْنَ نَفْسِي فَأَيْنَ دُعَّارُ طَيِّئٍ الَّذِينَ قَدْ سَعَّرُوا الْبِلاَدَ " وَلَئِنْ طَالَتْ بِكَ حَيَاةٌ لَتُفْتَحَنَّ كُنُوزُ كِسْرَى ". قُلْتُ كِسْرَى بْنِ هُرْمُزَ قَالَ " كِسْرَى بْنِ هُرْمُزَ، وَلَئِنْ طَالَتْ بِكَ حَيَاةٌ، لَتَرَيَنَّ الرَّجُلَ يُخْرِجُ مِلْءَ كَفِّهِ مِنْ ذَهَبٍ أَوْ فِضَّةٍ، يَطْلُبُ مَنْ يَقْبَلُهُ مِنْهُ، فَلاَ يَجِدُ أَحَدًا يَقْبَلُهُ مِنْهُ، وَلَيَلْقَيَنَّ اللَّهَ أَحَدُكُمْ يَوْمَ يَلْقَاهُ، وَلَيْسَ بَيْنَهُ وَبَيْنَهُ تُرْجُمَانٌ يُتَرْجِمُ لَهُ. فَيَقُولَنَّ أَلَمْ أَبْعَثْ إِلَيْكَ رَسُولاً فَيُبَلِّغَكَ فَيَقُولُ بَلَى. فَيَقُولُ أَلَمْ أُعْطِكَ مَالاً وَأُفْضِلْ عَلَيْكَ فَيَقُولُ بَلَى. فَيَنْظُرُ عَنْ يَمِينِهِ فَلاَ يَرَى إِلاَّ جَهَنَّمَ، وَيَنْظُرُ عَنْ يَسَارِهِ فَلاَ يَرَى إِلاَّ جَهَنَّمَ ". قَالَ عَدِيٌّ سَمِعْتُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم يَقُولُ " اتَّقُوا النَّارَ وَلَوْ بِشِقَّةِ تَمْرَةٍ، فَمَنْ لَمْ يَجِدْ شِقَّةَ تَمْرَةٍ فَبِكَلِمَةٍ طَيِّبَةٍ ". قَالَ عَدِيٌّ فَرَأَيْتُ الظَّعِينَةَ تَرْتَحِلُ مِنَ الْحِيرَةِ حَتَّى تَطُوفَ بِالْكَعْبَةِ، لاَ تَخَافُ إِلاَّ اللَّهَ، وَكُنْتُ فِيمَنِ افْتَتَحَ كُنُوزَ كِسْرَى بْنِ هُرْمُزَ، وَلَئِنْ طَالَتْ بِكُمْ حَيَاةٌ لَتَرَوُنَّ مَا قَالَ النَّبِيُّ أَبُو الْقَاسِمِ صلى الله عليه وسلم " يُخْرِجُ مِلْءَ كَفِّهِ ".
Муҳаммад ибнул-Ҳакам менга айтди, Назр бизга хабар берди, Исроил бизга хабар берди, Саъд Тоий бизга хабар берди, Муҳил ибн Халифа бизга хабар берди, Адий ибн Ҳотамдан, у деди: Мен Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнин олдида эдим, шу пайт унга бир киши келди ва унга фақирлик(қашшоқлик)дан шикоят қилди, сўнг бошқаси келди ва йўл кесилишидан (қароқчиликдан) шикоят қилди. (Набий): «Эй Адий, Ҳирани кўрганмисан?», деди. Мен: «Уни кўрмадим, лекин у ҳақида менга хабар берилган», дедим. У: «Агар умрин узоқ бўлса, албатта сен кажавадаги аёлнин Ҳирадан кўчиб, Каъбани тавоф қилгунча — Аллаҳдан ўзга ҳеч кимдан қўрқмас ҳолда — (юрганини) кўрасан», деди. Мен ўз ичимда: «Мамлакатни (талон-тарож қилиб) ёндирган Тайй қароқчилари қаерда қолди?», дедим. «Ва агар умрин узоқ бўлса, албатта Кисронинг хазиналари очилади», деди. Мен: «Кисро ибн Ҳурмузникими?», дедим. У: «Кисро ибн Ҳурмузники. Ва агар умрин узоқ бўлса, албатта сен кишинин кафти тўла олтин ёки кумуш чиқариб, уни ўзидан қабул қиладиган кимсани излаб, лекин уни ўзидан қабул қиладиган ҳеч кимни топмайдиганини кўрасан. Ва албатта сизлардан бирингиз Аллаҳга — Унга йўлиқадиган куни — орасида таржимон (таржима қиладиган) бўлмаган ҳолда йўлиқади. (Аллаҳ): ‹Мен сенга расул (пайғамбар) юбориб, у сенга (ҳақни) етказмадими?›, дейди. У: ‹Ҳа (етказди)›, дейди. (Аллаҳ): ‹Мен сенга мол бериб, сенга фазл (инъом) қилмадимми?›, дейди. У: ‹Ҳа›, дейди. Шунда у ўнг томонига қарайди, жаҳаннамдан ўзгани кўрмайди; чап томонига қарайди, жаҳаннамдан ўзгани кўрмайди», деди. Адий деди: Мен Набий соллаллаҳу алайҳи васалламни шундай деганини эшитдим: «Дўзахдан сақланинг, агар бир бўлак хурмо (садақаси) билан бўлса ҳам; ким бир бўлак хурмони ҳам топмаса, (ҳеч бўлмаганда) чиройли сўз билан (сақлансин)». Адий деди: Мен кажавадаги аёлни Ҳирадан кўчиб, Каъбани тавоф қилганини — Аллаҳдан ўзгани қўрқмай — кўрдим; ва мен Кисро ибн Ҳурмузнин хазиналарини фатҳ қилганлар ичида бўлдим; ва агар умрнгиз узоқ бўлса, Набий Абул-Қосим соллаллаҳу алайҳи васаллам айтган: ‹кафти тўла (олтин) чиқаради (лекин олувчи топмайди)› (деганини) албатта кўрасизлар.